Постови

Приказују се постови за 2018

Омаж

Свете, кад куцне последњи час,
који би у нормалном човеку језу будио,
хоће ли у теби задрхтати нерв
док очима ужареним будеш гледао
отварање Велике књиге?

Крволоци и крвници у строј
на лево круг марш
овај народ је горд
ни огањ, ни муња, ни мач
нису му смањили број,
но зато ви, најхрабрији синови зла
мењајте изглед свој
објавите се ко друг и брат
тако ће и њихов сој
нашег задатка примити мах.

Подрпанци, на вашим дроњцима
светлуцају се дијаманти,
бљешти, затварамо очи,
а у мислима одзвања
"ко анђели сијају убоги подрпанци"

И гле, глава једна по једна
извила се, отупела од безочног сјаја
стргнувши са себе остатке грађанских одела
желећи да и њој
кроз дроњке провирују набубреле брадавице
опточене бисером.

У оделу сам и шеширу
стружем са себе прилепљене жене
које су ме једне ноћи,
док сам тражио мрака очима,
усисале влажношћу утроба.

Пред крчмом повампирени Адам
бесан ко дивљи вепар урлао је:
"Чуј, матори Боже, го сам, го,
нагота моја све сме и може"
курве су запомагале, склонит…

Срећни су они што умиру млади

Ка небу
ка небу
али не молитве последње речи,
већ презрив осмех упутићу Богу
и нек са мојих усана прочита:
"Бог нисам, али бар смрт своју бирати могу".
И желим да Га чујем разјареног
кроз пропала небеса
како ми Страшним судом прети,
ако, у рају би и онако досадно било
у друштву купљених опроштеница.
Зар бих први отпадник био?
Седам милијарди утвара шаром шета,
поласкан ћу бити ако до Твоје бирократије
дођем преко реда.
И чему срџба Боже
човеку си слободу дао
и гле, већ оре Земљу тенком од челика,
а сутра ће и Тебе убити из пушке.
Ти не разумеш
не желим опет саучесник да будем.

Наслеђе

Крв, жиле, живци
све је то туђе
ехо гласова из давнина
одзвања у мојим речима: "На југ."

Ген сам постао вашљиви
крв османска и германска
под којом су се моје мајке отимале цвилећи,
молећи и дуб и Назарећанина.

Добош и рог пред мојом кућом
очеве моје жељне целих опанака
претварао је у босоноге лавове
који глађу сатрвени освајачу гордо вичу:
"Дођи и узми."

Обезручени мој оче и силована моја мати
жалосна слико, четири ноге и две руке,
мојим сте животом платили данак прве брачне ноћи
за дан у којем нема среће.

Ноћ је. Језа. Чека се страшни удар.
Безруки отац у зубе узима оружје своје
док над мрачним кланцем бдије
Милутинов Ђорђе с мачем.

Речи

Данас када не сматрам важном
ниједну реч коју ћете изговорити
ћутаћу пред вама гласноговорници
дивећи се вашем ништавилу.

Моје су речи скупе
као материјали за ваша дивна одела,
а ваше јефтине и лажне
индустријски продук реторског начела.

На моју једну - у тами рођену
крваву и сломљену од бола
рађа се хиљаду ваших, чистих и белих
обећање немогућих снова.

Моје ће, јадне и крваве
освојити још по неку душу,
док ће ваше, певајући, водити за собом хиљаде регрута
који празноглаво следе за очигледном шалом.

Знам, не бојите се да ће вас упитати
где су наши снови
док ће на мене пљунути многи
кад схвате да немам шта да им дам.

И после свега остају само речи, речи и речи
оне се лепше ипак више следе,
а мене ће на крају као очерупаног ћурана
прогласити немим
и моје речи бунцањем лудака.

Страдања

Више не постоје људи
који би као Ти, луталице и песниче
подераних кошуља и босих ногу
тражили истину
пркосећи свету огрезлом у туђој крви.
Пророк, луталица, песник
херој си био
који је без ичега рођен
први и једини свог рода
бранио оно што човек је био
али се давно одрек`о тога.
Данас кад више пророка нема
ја певам Тебе призивајући
вриштећи из свег гласа:
"Људи опомените се,
невина је крв на нашим рукама"
видим окрећу главе
добацујући још једну поругу на Твоје име.
Нисам ни пророк ни песник
али самовољно бирам
да се са мојих усана Твоје име пролама
довикујући:"Осана, Осана"
док куцам на врата уплашених људи
који Тебе презревши ступају у хорду
која светом затире причу о Теби.
Данас када те поново проглашавају варалицом
чије се име крвљу урезало у нашим мислима
ја их молим:"Људи, не лажите,
невина је крв на нашим рукама"
опет ме не чују.
Не воли свет песнике.
Твојом су крвљу откупили хајдука
чији потомци данас на мене прстом упиру
и гоне ме да славим њега