Над историјским Вршцем Брег

Над историјским Вршцем Брег

     На сам руб Паноније доводи нас позив 211-годишњака, Јована Астеријиног, и после дугог одлагања, на Лазареву суботу кренусмо у сусрет том времешном Цинцару, на испуњење његовој жељи. Састајући се испред  хотела „Србија“ зачули смо шапутање како је јуче у истој тој „Србији“ седео Црњански, и да је јутроc  журно отрчао ка кули. Наш разговор, жив и радознао прекиде одзвањање два пуцња и 91 годину заробљен узвик над Вршцем „Одустајем“. Збуњени и несигурни одасмо на својим лицима забринутост и упирући поглед ка извору звука и зурећи у брдо што се горди над бескрајном равницом, угледасмо граничара који помахнитало трчи низ Брег. Заносећи се и машући рукама ка нама распознали смо у његовом задиханом обавештењу само нејасне речи „Промашиоо“, „“Промашио“, „Живи су“. После неколико тренутака одмора граничар се нагло исправи и строго војнички нам рапортира задато му наређење: „Деспот је поручио да су обојица живи“. Нешто касније ослобођен војничке дисциплине граничар нам је живописније говорио о збивању испред замка, и како су на двобој изашла два млада господина, песник Милош и пилот Тадија. Иако се силно трудио да нам објасни, онако како су њему објаснили шта је то пилот, граничар је готово у десетерцу испевао сам двобој и како је песник промашио пилота, и како пилот није хтео да пуца у песника. Пилота смо зачули јутрос кад је у историју послао своје „Одустајем“. На нашим лицима указало се нагло и јасно олакшање и свима нам је једна реченица зујала у мислима „Жив је Црњански, жив је Тадија“. Одлазећи на своју вековну стражу граничар нам је довикнуо да ће нас обојица чекати код куле и да пожуримо.
     Из супротног правца нам се приближавало неколико свештеника који називајући нам Бога и благосиљајући наш долазак рекоше да нас епископ Јосиф Јовановић Шакабента очекује и да дођемо у цркву Светог Николаја.
     Шетајући улицама овог историјског састајалишта свештеника, песника и сликара угледасмо како нам са једног од прозора са зграде за коју нам рекоше да се зове Конкордија, маше један старац показујући да уђемо у то велелепно здање у близини катедрале. Улазећи у Конкордију у самом ходнику нас сачекује старац  са прозора и својим западњачким држањем упућује поздраве добродошлице у градски музеј. Феликс Милекер како нам се представио, препустио нас је кустосу, а он стојећи мирно крај аристона и са задовољством посматрао је радозналост на нашим лицима опијеним монументалношћу његове визије настале над остацима римског новца цара Константина. Кустос, средовечна жена са говорном маном, нечистим изговарањем речи, подстакнута присуством Срећка Миликера живо је говорила и несвесно нас увлачила у легендарност Вршца која је лебдела око нас. Весело друштво нас седамдест филолога разлило се по спрату градског музеја разгледајући поставке од средњевековног оружја до поставке о Јовану Дучићу. Пролазећи ходником угледао сам Срећка како стоји испред једне слике дубоко загледан, грациозног држања и на испршеним грудима истакнут  орден Светог Саве четвртог степена, који он поносито носи већ 94 године. Пришао сам тихо и без речи стао крај њега и опонашајући га загледао сам се у исту слику. Био је то Стерија Паје Јовановића, уље на платну из 1906. Године. Пајин Стерија као да је весело погледао на нас двојицу, Срећка, Швабу, историчара, учитеља, библиотекара и кустоса, и мене студента из провинције, са сасвим другог краја, брдског човека са много веће надморске висине, ненавикнутог на грациозност пречана, вечито заробљеног у некој стешњеној касаби у којој су заробљени остали и Исус  и Мухамед. Напустио сам Срећка уз учтив наклон и продужио даље тражећи нашег домаћина са оне предивне Пајине слике.
     После познанства са Милекером кренули смо даље у обилазак града. У шетњи нас сустиже глас да ће нас наш домаћин сачекати код куће. Прилазећи његовој кући на Тргу Светог Теодора Вршачког сви смо са нестрпљењем ишчекивали тај сусрет у нади да ће нас тај чили 211-годишњак срдачно примити и угостити у својим одајама. Разочарање нисмо крили. Наш домаћин није се налазио код куће и за глас који нас је малопре сустигао испоставило се да је био нетачан. Уместо Јована пред нас је ишетао човек са сликарским прибором у рукама, замишљен као да и даље осмишљава како да ослика деспота Стефана и Ангелину Бранковић са синовима. Никола Нешковић, Стеријин деда по мајци, сликар, дочекао нас је уместо свога унука. У замени домаћина, свога унука Јована, господин Нешковић, тај стари иконописац и творац иконостаса у капели Владичанског двора, у стилу традиционалних домаћина отворио је за наш поглед врата дома свога унука и открио нам све чари до тада нама непознатог живота. За Јовановим радним столом који нам је показао господин Нешковић, налазили су се рукописи са још свежим, не сасвим сасушеним мастилом. Наравно, из пристојности ми се нисмо надносили над списима изосталог домаћина. Желећи да нашем изосталом домаћину укажемо још веће поштовање Александар и ја смо стали лево и десно од домаћинове бисте рада Јована Солдатовића, опонашајући Рафаелову Атенску школу, Платона и Аристотела, показуући кажипрстом као Платон ка праведности, и као Аристотел показујући на земаљске ствари, без Тимеја и Етике у рукама, нашем домаћину смо оставили место у средишту као Сократу међу нама. Лакомислени и можда у заблуди, али ми тек нисмо умели другачије исказати наше дивљење и оданост нашем изосталом домаћину. На крају обиласка господин Нешковић нас је упутио где можемо наћи Јована. Рекао је да се он сада сигурно налази у градском парку, где пролеће радо проводи у друштву једног млађег песника, дубоко занесени разговорима.
Полазећи ка градском парку у нади да ће до сусрета коначно доћи наше су се очи упиле на монументални изглед катедрале. Нисмо знали ништа више осим да је то катедрала. Неколико нас се није помицало од самог улаза у катедралу, када приметисмо како нам прилазе три човека, такође са погледима упереним на исто здање. Један судећи по изгледу најстарији међу њима носио је стари фотоапарат на рамену, такође и онај најмлађи, а онај за ког смо одредили да је средњих година носио је са собом сликарски штафелај. Били су то Јовановићи. Стари Стефан са синовима Пајом и Миланом. Стари фотограф са синовима сликаром и фотографом. Љубазно примљени од ове мале породичне,  уметничке задруге, још једним печатом легендарног Вршца, ми смо кришом на Пајином лику покушавали да прочитамо његових 98 земаљких година. Нису желели да причају о себи. Пред архитектуром једног таквог здања, они су једногласно пристајали да говоре само о њој. Ти људи лишени ега, и изнова опијени изгледном катедрале која се дизала пред нама започели су свој говор: „ Пред нама је римокатоличка црква Светог Герхарда од Сагреда. Она је највећа римокатоличка црква у Србији. Поред њеног изгледа импозантне су и њене димензије јер је она дугачка 61 метар, широка 22 метра, а висина торњева износи 63 метра. Грађена у неоготском архитектурном стилу она је дело архитекте Франца Брандајса и компонована је као тробродна базилика“. У саму катедралу нисмо могли да уђемо, али су нам наши случајни водичи још рекли и да делови олтара потичу из јужног Тирола, а да је централни олтар израђен у Бечу давне 1863. Године.
Шта нам се десило после тог историјског сусрета не знам, тек схватих да се мој поглед  дели час за Јовановићима који нестају за углом кроз улицу Вука Караџића, час на ту неоготску катедралу која се надвила над нама.
     Трагајући за градским парком у помоћ смо призвали господина који је са рукама на леђима шетао улицом омеђеном густим дрворедом. Аристократског држања са подигнутим кажипрстом десне руке ка градском парку на који нас упућује, препознао сам га по његовом новосадском двојнику. Видео сам да је срећан, или сам бар био убеђен да је срећан, што је поносно шетао својим Вршцем  којег је заједно са свом Војводином прикључио Краљевини Србији. Тај Светозаров зет, политички наследник и политички убица, новинар и књижевник помогао нам је и испратио нас дубоко убеђен да смо га препознали. Удаљавајући се од њега гласно сам му довикнуо: „Збогом Томићу, збогом Јашо“.
     Даље се није имало шта чекати, Јоване стижемо. Излазећи из улице која носи назив по Срећку Милекеру ( Феликс Милекер) пред нама се отворио поглед на градски парк који се свом својом тежином чврсто спустио на равну банатску земљу. Ту пред нама масивна кована ограда, а иза ње високо дрвеће и снага и младост априла који је захватио ову песничку оазу у подножју Брега. Крај капије чесма, и поплочана стаза која води на централној фонтани у средишту парка, били су наше коначно одредиште у трагању за нашим домаћином. Знали смо, осећали да је ту негде, готово да се његово присуство снажно прикључило сили коју је наша радозналост носила. Колико год да су сви наши погледи лутали и завиривали по сваком куту парка ми и даље нисмо успевали да га уочимо. На жељу наше професорке стали смо под једну настрешницу одмах до фонтане и образовали круг у жељи да као далеки Индијанци својом магијом призовемо нашег домаћина. Магија је почела. Круг је почео да казује Стеријине стихове мамећи га властитим речима да нам се покаже. На половини круга у нама је проговорио и  његов млађи сапутник, песник, Васко. У ваздуху над нама преплитали су се Јованови и Васкови стихови увијајући се и грлећи на априлском сунцу. Круг је јачао своју магију, а ја сам преко рамена  колега који су  стајали наспрам мене видео две силуете како седе на клупи са упртим погледима ка нама, сетног лица, а тек лагани осмех је одавао њихово задовољство. Круг је повукао и мене и ја сам одбио малу књижицу препуну стихова и гледајући ка тим силуетама гласно им довикнуо  „Ништа из ништа
                                                                                     Згрувано у ништа
                                                                                     Даје све ништа.
                                                                                     Шта желиш више
                                                                                     Од ишчезлог ништа?   
                                                               
Обојица су схватила моје понављање стихова старијег међу њима и срећни устали и машући ми са видним и блиставим осмесима на лицима ишчезли у своје Ништа. Гледајући за њима како ћутећи један крај другог одлазе натраг у историју, Васко вероватно и љут на град своје младости, ја сам желео да потрчим ка њима, да их стигнем, погледам, кажем им нешто, упитам их, чујем и њих, али снаге није било. Негде на граници видокруга, а док је наш круг завршавао своју магију, они су се још једном окренули ка нама. Стерија је уперио прст, као да тиме жели нешто да упути и да ми каже. Онда су махнули заједно још неколико пута и коначно ишчезли из мог вида. Насмешио сам се и рекао „Збогом, до мога Ништа“. Круг се разлио, а сви срећни због присуства наших песника које су сви осетили, кренули смо даље кроз парк, а ја сам стајао и даље гледајући у онај траг који је остао за њима док су одлазили.
     Ми, филолози, гости историје, добили смо мало слободног времена и брзо смо се разишли по граду свак на своју страну и свак за својим жељама. У друштву две Милице, обе идентичних иницијала, М.Б. једном која нам је била веран пријатељ и према којој смо осећали најјачу пријатељску љубав и трудили се да узвратимо истом оданошћу, и другом Милицом којој сам био много више веран, сапутник и пратиоц, која ме је следила у свом мојим лудоријама. Као издвојено друштво одлучили смо да се након мале паузе за окрепљење одазовемо на позив епископа и да га посетимо у цркви Светог Николаја. У шетњи ка цркви срели смо Бору Костића који се замишљен надвио над шаховском таблом вероватно тумачећи и решавајући неки компликован потез. Нисмо га ометали у његовој занесености, наставили смо даље ка цркви.
     Субота, Лазарева субота, Врбица, порта је била пуна деце која су носила исплетене венчиће и звецкала звончићима. На зиду изнад улаза Саборне цркве подигнуте у неокласичном барокном стилу у периоду од 1783. до 1785. Године стајала је велика фреска Светог Николе. Ова барокна лепотица потврђује наше присуство у овој непрегледној некада Угарској равници. Из унутрашњости цркве у друштву свештеника пред нас је изашао епископ Јосиф Јовановић Шакабента желећи нам добродошлицу. У разговору са епископом сазнали смо и неке појединости о самој цркви, да је њена дужина 48 метара, ширина 17 метара, а у висину се издиже до 54. Метра. Епископ нам је такође саопштио да су резбарију и иконе радили Аксентије Марковић и Павел Ћурковић, али и да је половином 19. века иконостас обновио немачки сликар Лауфер. У унутрашњости цркве на централном месту је била икона Врбице, а мој поглед је одлутао ка витражима на којима су се налазили Цар Лазар, Стефан Дечански, Симеон Мироточиви и други свеци наше цркве. Лепота иконостаса ме је заслепила својом лепотом и ја сам дуго остао посматрајући све њене детаље, западајући у неки нарочит сакрални осећај, уносећи се свом својом мишљу у оно што видим пред собом. После разговора о настанку цркве епископ је желео да разговор наставимо у порти. Наставак разговора је донео причу о нашој истрији , у којој је епископ често помињао свога оца Андрију али још чешће свога стрица Арсенија Јовановића Шакабенту патријарха. Што је разговор више одмицао приметио сам на његовом лицу устегнутост  као да је он нешто желео и нас да пита. Из дубоког поштовања нисам се усудио да сам преокренем разговор на трагу његовог снебивања, док уз једном тренутку није сам започео причу. Није то била ни прича, већ жеља да оповргнем његову слутњу која га је нагризала и мучила већ више стотина година. Рекао је „У Пећ се нисмо вратили“ желећи да ја кажем да јесмо. Ја сам само слегао раменима и спустио главу, уздахнуо је „Знао сам“. На растанку епископ мe је запитао знамо ли куда идемо, сећамо ли се Светог Саве и да ли се бар надамо да ће се родити неки нови Арсеније који ће овај пут повести Србе јужно од Саве и Дунава. Покушао сам, па макар и лажно да га утешим, и да га колико могу спокојног вратим назад у историју. Растали смо се срдачно са обећањем да ћемо што пре поновити овај наш сусрет.
     После разговора са епископом направили смо још једну краћу паузу. Посетили смо градски споменик нашем домаћину, али нисмо ништа говорили, већ смо се само ћутећи гледали као да један другом читамо мисли. Још једном, збогом Јоване.
     Време нашег слободног разгледања је прошло и упутили смо се поново ка хотелу „Србија“ одакле је требало да заједно пођемо у посету деспоту Ђурђу и Светом Теодору.
     После краћег изласка из града стигли смо у подножје Брега на чијем се врху поносито издизала тврђава. Шумском стазом ка врху кретали смо се раштркани у колони често застајкујући и гледајући на град који је раширен лежао у подножју средњевековног утврђења. Успињући се стазом приметили смо са страна у шумском густишу остатке времена, разбацано оружје заостало после разних освајачких напада на кулу. Сам излазак на врх и ступајући пред тврђаву дочекала нас је готово епска слика. Испред нас су стајали постројени војници, иза њих неколико витезова на својим коњима, дубоко скривени под својим тешким оклопима. Десно иза њих на самом ободу заравањка седело је повезано неколико турских војника, ухваћени приликом одбијања последњег напада. Лево од војске седели су Милош Црњански и Тадија Сондермајер. Њихови револвери лежали су испред њих бачени један крај другог, цеви окренутих на различите стране. Нетремице смо гледали овај ненадани призор и укопани посматрали ову епску фантастику која је била пред нама. Снажни вршачки ветар је разбијао муклу тишину која је надвијала овај чудни призор. Милош и Тадија су седели погнутих глава на удаљености од неколико метара један од другог, а сва војска је и даље знатижељно посматрала њих двојицу, толико да нашу огромну скупину као да нису ни приметили. Мучно затишје у којем смо се налазили прекинуо је долазак дворског слуге који нам је саопштио да је деспот Ђурађ данас у обиласку утврђења и да жели да нас угости у свом малом замку. Ми смо кренули да улазимо у замак, а слика пред замком која нас је затекла остала је непромењена у истом положају. Идући за дворским слугом испели смо се на трећи, последњи спрат где нас је дочекао деспот у друштву Теодора Несторовића и двојице лако опремљених витезова, вероватно припадника личне страже. Деспот је седео ближе огњишту у великој дрвеној столици са позлаћеним наслонима за руке, десно од њега стајао је Теодор.Сви смо се поклонили овом последњем изданку наше средњевековне државности, а он је и даље седео у столици, не устајући што због старости што због умора од давнашњих ратовања. Видевши нас младе и здраве деспот је ускликнуо „Српчићи моји“ и започео своју причу: „Када ми после пада Смедерева Угри дадоше ову земљу ја овде на врху начиних ово утврђење. Мудри су они, дадоше ми само да би их бранио , а ко ће него луди Србин. Ал ето ни овде се није могло живети од те гамади азијске. Ето век и по касније Теодор подиже буну и видите шта је остало од њега“. Ми се окренусмо ка Теодору, изгуљеном и одраном човеку свом у крви који је тихо и непомично стајао крај деспота. „Одраше живог човека, они, аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково“. Дуго нам је још деспот говорио, све нам је рекао шта се збило од његових дана па све до данас, а за то време док је деспот говорио, Теодор се није померио ни милиметра нити је проговорио, већ је ћутао и стајао готово као какав светац што немо кроз историју чува и бдије над кулом и над Вршцем док деспот није ту. Ми смо нашу посету завршили, и док смо силазили низ Брег повремено смо се погледом враћали ка кули и сваки пут бисмо угледали како Теодор мирно стоји на спољним степеницама и прати нас погледом.
     На изласку из града опет зачусмо рику топова, то Турци чине још један напад на кулу.





                                                                                Двема Милицама, Александру и групама 06 и 05


                                                                                                                                       Новак Вељовић

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   09.04.2017.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Пропаст човекова

Речи

Црни дани