Смрт

Сакупићу вечност у својим рукама
одагнаћу страх, зебњу, мирис непознатог
успомене ћу вући ко уморне ноге за собом
откључаћу још једна врата ума.

Ако си обећана да ли ћу те волети као април?
Звецкају стара окна и разбијају тишину
будим се несвесно са питањем
какве ли су твоје равнице.

Да ли и обећано бар некад значи стварно
и хоћу ли прошетати неким пољима
као она лавандина у Француској
растерећен икаквог бремена мисли.

Хоћу ли постати лакши, одморнији
хоће ли моја тешка мисао
постати празно задовољство
лишено језика који нисам штедео.

Хоћеш ли бар ти бити нешто изненађујуће
нешто што би се прикрало у пролећним вечерима
тек ако би била као незвани гост постала би важна
јер оне испланиране смрти немају никакве дражи.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Пропаст човекова

Песмом отети слободу

Црни дани