Постови

Приказују се постови за 2016

Србија

Занебесила си се давно сиротице наша
и посматраш немо шта се с нама чини
врх облака бела скривена и сама
небујеш у чами и неправде тмини.

Прогнана са земље уточиште тражиш
и са неба бдијеш изнад наших глава
хтела би да децу загрљају вратиш
хтела би да наша поврати се слава.

У сузама гледаш кроз векове дуге
како твоју децу оковима стежу
како брат до брата у колони иде
и поворке мртвих до неба досежу.

У мислима твојим одзвања све јаче
лелек, плач и вапај пострадалог рода
васкрсење сањаш да на земљу сиђеш
и да име твоје постане Слобода.

Суноврат

Постао сам Прост!
Једноставно више нисам умео
да нетремице гледам у сунце
да раздрљаних груди дочекујем зору
вечито разапет између белине дана
и ноћних сања које описати не могу.

Постао сам Свако!
Уништен безнађем очекивања
изгубљен међу тајнама
лутајући за оним мирисима
детињства, слободе, хлеба.

Постао сам Нико!
Заробљен властитом сеном
избледелог лика и одумрлих дамара
не тражећи више ни живог човека у себи
прихватам да сам поново Нико
без жеље да опет мрднем с почетка.

Не тражи

Не тражи у мени по лику човека
изгубљено лутам од маште до јаве
ја сам само обрис замишљеног света
којег лаки лахор савије ко траве.

Не тражи ме никад међ гомилом људи
није моја кућа бука и галама
у скривеном куту ја одмарам кости
далеко од погледа, далеко од зала.

И не гледај никад ка прашњавом друму
јер видети нећеш сенку што се вуче
изгубићеш само лепоту и младост,
а схватити нећеш шта ми душу туче.

И зато не тражи оног којег не знаш
пусти нек ти срце само срећом иде
не чезни за тамом неког страног света
не дај своме оку да га таме виде.

Спавај

Заклопи очи, безбрижно снивај јер никад нећу рећи на јави некад су песници бирали речи за луди битку у својој глави.
Безбрижно спавај, јер чути нећеш немуштим језиком води се бој срце и разум у ноћној страви снова и наде вије се рој.
Никад ти нећу рећи на јави невешт сам песми и срећи тој док су у мени најљуће битке безбрижно плови кроз санак свој.

Становници потпалубља

Родило се данас још једно њихово жгебе!
Нека га нек доле живи ко сви
Словенски је дечак!
Очију плавих ко море
осмеха чистог и нежног
Да га убијемо?
Нека га, одрашће и он
и он ће као и сви што су
носити наш брод бели
преко широких вода!
Кад ојача затворите га међу котлове
наше парне лађе живота!
Словен је господару!
Научи младићу,
њима је слобода преча од живота
ропство је жељама лек!
Заробите га глувим котловима
нек ни он не зна за пучину!

* * *

Зазвечите звонима несрећници
упалите силином снова ноћи
песмом својом ропском пробудите уснуле
вичите да и Бог чује ваш крик!
Чуј, то не звецка оружја нашег звек
то звецкају жеље у нашим грудима
пробуђене нашом соколовом игром.
Устаните несрећници потучени
устаните сабраћо моја по сновима и крви
устаните и пркосно певајте.
Певајте, нек наша песма затутњи светом
нек песма одледи крв нашу
поразимо таму ширећи кроз њу пој.


Исповест раба Божијег Новака Вељовића

Рођен сам 1992. љета Господњег
рођен сам да будем глув, слеп и нем
у времену слободе
рођен сам да узмичем
пред најездом зала
поносан својим животом
послушног раба.

Рођен сам да живим марвеним животом
носећи са диком тешки јарам о врату
рођен сам да се у куту скривам
заглушен звуком слободе.

Рођен сам, не грешком оца
нити милошћу Божјом
рођен сам да друге дворим
рођен сам из потребе за новим робом.

Рођен сам 1992. љета Господњег
у времену без идеја и снова
рођен сам да будем сенка човека
слеп, нем и глув јер тако мора.

Лаку ноћ сине

Пожури сине одрасти
Одрасти пре него што звездана ноћ стигне
Запамти
Мораш
Да би сутра и другима рекао
Да!
Било је некад зелених поља!

Пожури сине, трчи
Трчи да видиш пре него што звездана ноћ стигне
Да би запамтио
И сутра другима рекао
"То беху пространства детињства мога".

Пожури сине и пиши
Пиши пре него што звездана ноћ стигне
Да би остало сведочанство
Да би ти дете сутра рекло
"Ја знам прошлост народа свога".

Пожури сине да стигнеш
Стигнеш и ухватиш бар сутон сиви
јер иза мене остати неће
оно што мене отац је дао
ти нећеш сине ако не стигнеш
памтити белог дана ведрину.

"Сутра"

Заборавиће се Tренутак,
освануће поглед Других људи
несвесно памтећи Сутра
дубоко утиснуто у властите чежње!

Заборавиће се Tренутак,
гракнуће Нови склони сјају људи
обасјавајући Делом
и од себе светлија Бића!!

Заборавиће се Tренутак,
а у њему заборавићемо се и ми
халапљиво ждерући себе!

Црни Владимир

Разумети друге не значи разумети себе. Сабрати остатке свих оних које смо разумели, некад, сабраћемо само оно што смо ми били, некад. Разумети себе, остаје вечита тајна, будућим генерацијама у спомен.

Стефану Бијуклићу за једно ново рођење.



Кога да следим данас
кад идеали сви падоше
кога да волим сутра
када о љубави коју сањам
сви су писали лажи.
Мама, зашто ми раније ниси рекла
да живот није љубав, већ само да ниси гладан.
А певао је тако уверљиво
са чежњом памтих му стих
ја, биће морала,
а он,
ученик тројне љубави.
Владимире
Сине Божији
да ли да те грдим ил` пружим братску руку
мислио сам тринаести си апостол.
Да ли је то била храброст?
Онда си храбрији од свих!
Праштах ти што си бољшевик
црвене пошасти добошар
али како да ти опростим љубав
у којој на починак срећни крећеш
лежећи крај ње и њеног властитог мужа.
Владимире сине Владимиров
пуцао си себи у главу
нека си
сами си рекао
другог избора немаш.

         *  *  *
А синоћ је умрла Љиља
и ниједна звезда неће пасти
добро ти вече В…

Одлазак

Попићу са облака још оно мало снова
размахаћу се осмехом као некад очима
насмејаћу се празнини
стрпаћу под капут заборављене наде
и отићу.

Иза година чежње
испред година знања
снове ћу распршити по белом свету
да на крају пута, свога покајања
састанемо се и заједно оплачемо живот.

До тада летите.
Видите ме на северу
на југу ми машите из ваздуха
на западу ми се јавите господским поздравом
на истоку само ћутите.

Када се сретнемо, знаћемо
у вечност идемо једним кораком.

Смрт

Сакупићу вечност у својим рукама
одагнаћу страх, зебњу, мирис непознатог
успомене ћу вући ко уморне ноге за собом
откључаћу још једна врата ума.

Ако си обећана да ли ћу те волети као април?
Звецкају стара окна и разбијају тишину
будим се несвесно са питањем
какве ли су твоје равнице.

Да ли и обећано бар некад значи стварно
и хоћу ли прошетати неким пољима
као она лавандина у Француској
растерећен икаквог бремена мисли.

Хоћу ли постати лакши, одморнији
хоће ли моја тешка мисао
постати празно задовољство
лишено језика који нисам штедео.

Хоћеш ли бар ти бити нешто изненађујуће
нешто што би се прикрало у пролећним вечерима
тек ако би била као незвани гост постала би важна
јер оне испланиране смрти немају никакве дражи.

Благост

Иза Ваше сете гори вечни пламен
саткан све од мисли, љубави и снова
стоји наспрам света као витез стамен
одлучан за борбу против зла и бола.

Неспретно Вам очи прикривају наду
веру у човека у живот без јада
како ли је Вама тек јастуци знаду
када ноћу срце због доброте страда.

И сутра ће Вашу нежност свак да гледа
кад будете стали да храбрите људе
многи неспокојни жељни су погледа
кад га Ваше очи пријатељски нуде.

Човек

Закорачићу и вечерас у таму
изнова и изнова гоњен
за мојим кораком жустрим
чуће се само хук.

Бежите бауљине ноћне
ја сам човек
најстрашнија на свету звер
која и себе мрзети може
и којој је све тек само плен.

Пео сам се по врху света
део васионе моји су кораци
ја лав над лавовима
ја од скора за Бога Бог
Ја Човек
наређујем да ми се поклоните.

Од када ме је створила нека чудна сила
водио сам најљуће битке
и гледао сам увек да завладам свима
и у малој деци видео крвнике.

Ја сам Човек и убијам друге људе
зашто да ме се тиче што има људи гладних
21. век је, ера нових открића
па зар да се ја Велики окрећем
да видим шта раде мали.

Не!
Ја сам Човек
најстрашнија на свету звер.