Постови

Приказују се постови за новембар, 2015

Примите ме ноћас

Примите ме ноћас када немам дома
и кад немам кутка у ком да се смирим
примите ме ноћас као брата свога
и сломљене душе ја бих још да живим.

Хоће душа клета, хоће белог дана
понижена, јадна, пљувана од људи
она би и таква презрена и болна
да живи далеко од зала и блуди.

А шта мени вреди да бежим самоћи
када ме и тамо пакост туђа нађе
чувао сам увек човека у себи
ал на крају сваког иста судба снађе.

Примите ме ноћас немам куда ићи
јер и оно моје рече да сам странац
куда сад да лутам, где утехе наћи
у ноћи кад паде маска да сам знанац.

Примите ме људи, молим вас ко Бога
не бих да сам знао лутао по свету
да сам знао не бих поклањао љубав
сам бих своја крила резао у лету.

Не бих да сам знао, не бих иш`о даље
не би мене срце узело под своје
не бих, не бих, не бих, ал шта ми сад вреди
залудиш се нечим мислиш да је твоје.

Примите ме ноћас дозовите к себи
севап дајте души, нахраните мене
нећу ништа више само смех да видим
нисам гладан хлеба, душа другим вене.

Примите ме ноћас јер ја немам дом…

Као сав нормалан свет

Увек ноћу тражим мирни кутак
да зароним у срећније воде
тамо где се шире снови плави
тек тамо се моје жеље роде.

Ноћу идем где ме срећа прати
где су стазе без трња и злобе
па на јаву сав се тужан вратим
јер мом духу ту нема слободе.

Тужан идем притиска ме бреме
кажу да сам вичан очајању
сетног лика и погледа тужна
приписују лудост моме стању.

А ја ћутим коме да се правдам
није болест што ми душу мори
мој је поглед избледео нако
јер на јави срећа се не твори.

Гледам људе кезе се по ваздан
кажу осмех потврђује срећу
запитам се, шта се са мном збива
нисам срећан, никад бити нећу.

Па одлучим да се и ја кезим
и да живим ко сви други људи
да се церим као луд на брашно
ја нормалан, а сви други луди.

Планета се поново рађа

Тако би лако било написати песму
да те волим мање,
али данас када су и небо и земља
само огледало пред којим се дотерујеш
језици су занемели
тонови су ишчезли
и само још око може да те спозна.
Зубима ћу на камену урезати твоје постојање
мисли ми дишу твојим мирисом,
какав је јастук који твоје снове прима
и да ли побожан чека вече
када ћеш га дотаћи својим образом?
Ућутале су тековине човечанства
рођена је она која се воли
државе мењају боје својих застава
и уместо древних симбола на њих стављају очи.
Када ме се сетиш
када твоја рука испише име моје улице
стари поштар снагом Фидипидовом
дотрчаће на моја врата
изговарајући: "Срећник си".
А ја, мучим се да ти напишем песму
мучим се да те волим јер си више од љубави
и исцртавам твој лик
по јутарњим стаклима аутобуса.
Сутра, када се дан буде мерио ведрином твог осмеха
када ишчезну временске зоне
да би те сви гледали у истом часу
планета ће се поново родити,
а ја ћу бити ту да те први дочекам.
Континенти се уједињују
океани поста…

Немири

Грми
Пуца
Стеже
У који град отићи из ове душе
где наћи меке јастуке снова
и на њима заспати с осмехом?

Где?
Где?
Где пронаћи мир?

Продаћу се трговцима
да ме својим караванима разнесу
по удаљеним земљама
да ме трампе за мало свиле
да будем цена бочице мириса
да вредим колико и стари мисирски коњ
да ме неко купи
и нежном руком стави
у витрину вредних ствари.

Како душу лишити теснога тела
у којем сваки дамар боде
ко чувар камом бедног затвореника
преступника, грешника
који умире у четири зида.

Како насмејан дочекати зору
са оком пуним ветрова и олује
са таласима високим као планина
који испред себе руше и мрве,
а иза себе остављају талог?

Шта све у једно око стане!

А душа, ко душа
она би да сања
нека лепша пролећа
неке дане насмејане миром
и ноћи песме без суза.

За душу и око мало ми ово тело
поцепајте ме ко пелерину
на некој старој тараби
да из тела одлетим
и у ваздуху нађем мир.

Када заћути правда

Нестало је
Отишло
Бледело у сети
Осећање правде које Земљу вуче,
а данас се само још по неко сети
када у сред гнева срце јаче туче.

Спустили шапе своје
подно погледа бледа
ћутимо док ђаво јаше
преко грбина грубих
данас, ко има очи - не гледа
некада реч,
а сада и поглед уби.

Земунице смо своје укопали дубље
да не види Слобода како главе вире,
узмите слободно, ништа наше није
ми дванаест векова не живимо овде.


Какав нам живот треба

Далеко одавде, далеко, далеко
простиру се равни срећнијег живота
ко, када и зашто, изнад наших глава
надви црни облак, презир и срамота.

Заклињу се једни овом "Светом Земљом"
други само дају, ко им када иште,
а храпаве руке оног који храни
Ви господске очи сагледале нисте.

Звече празне главе, весели се маса
одушевљен поклич кроз ваздух се шири
само нек је песме, весеља и славе
и празан ће стомак музика да смири.

Сељак крпи дупе комадом рукава
певаљка је своје обновила ствари
дичимо се како све на свету знамо
закључак је јасан:"Треба да се ради".

И сложни само, јесмо, закључак је јасан
заврни рукаве па ће бити боље
ал` све ми се чини кад нас скупа гледам
само речи јаке, за рад нема воље.