Зачарани круг

Боре се у мени нека два човека
један главу спуст`о тешке мисли вуче
други гледа небо, груди зраком шири
и испод капута срце врело туче.

Први само ћути бледим оком гледа
колико се овде накотило јада
бели дан је пост`о густа шума мрачна
где нико не мари ако човек страда.

И у све то гледа, болом душу шири
премалене снаге да промени ишта
уморним ће оком доказати свету
свако бива човек, а на крају ништа.

Ћути. Само ћути. Повијене главе
тромим ходом гази бежећи од света
и у неспокоју он са стране гледа
како срећно с нама зло под руку шета.

Други, празноглавац, своју песму пева
не дотичу њега јади овог дана
ентузијаст прави, надахнут животом
све му је врлина, нигде нема мана.

И боре се, боре, жале један другог
замерају срећу и велику тугу
али један другом помоћи не знају
у једном су телу, зачараном кругу.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Пропаст човекова

Речи

Црни дани