Расправа о љубави

Сиђи Ти са неба чврстога
и стани испред мог лица лудака
и реци већ једном шта хоћеш
и каквим ме бићем правиш.
Ајде сада мало Ти господе Боже
одговарај на питања моја
јер ја сам жив
а теби верујемо
тек кад мрети знамо.
Шта хоћеш више од мене?
Зар читавог живота
да дроњав пузим светом
да спавам по туђим праговима
без заклона и дома
без топле руке у мојој црној коси
да се будим тамо где ње нема
и да ми душу кајањем косиш.
Дао си ми да је волим
да изгарам чежњом правом,
а да је насупрот томе молим
када је повредим гневом и јадом.
А шта Ти знаш
небо је равно
твоје су слуге све мртви дуси
и зашто се играш са мојом главом
да њеној срећи пркосе носим.
Прво ме будиш
зовеш у ноћи
у сну ми дајеш приказе њене
тераш ме да је по свету просим
и да јој љубав у срцу грејем.
А онда ми дајеш и да је нађем
и да нам љубав пламеном букне
и да не могу провести дане
ако ме њене не дирну руке.
А онда даш се, шарлатан прави
и рају треба отужна драма
да се у сузама апостоли даве
јер ето на земљи има један јадан.
Даш ми да је волим
како волим живот
како волим дане
и звездане ноћи
како за њу имам пуне шаке среће
и како без њеног срца нећу моћи.
Још си добре руке, дајеш да ме воли
и да са мном снива моје снове луде,
а онда повучеш, кажеш "Неће моћи"
"Сада буди тужан иако те воли"
Е слушај ме добро брадати на небу
јер ја твоје драме писати не желим
волим је животом и у пркос свему
и овога пута по твом неће бити.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Црни дани

Пропаст човекова

Песмом отети слободу