Постови

Приказују се постови за август, 2015

Умирући

Чујем како говоре:
-Он само ћути. Погео главу на уморне руке поглед му бледи, нешто га једе какве му душу сломише муке? ...Распојасани скачу, около све врви игра се, пева, весели се стока над нама небо надуто од крви дави у души наду бистрог ока. И све се збива, горе пољске ватре на њима само цврче наша тела печемо се страсно из обести своје убијамо живот кроз пламена ждрела. А око нас писак неке мртве деце комада небо крик гладнога чеда скачу по нама, пиште, само пиште питам се где је излазак из свега. И видим стражаре како су је вукли и бацише јадну сред пламеног гнева чујем како пуче изгорела дојка убише ми њу, жену мојих жеља. И све су прво бацили у огањ криве се лица у јачини бола мене на крају бацила су деца али тек пошто нагледах се свега... -Види га само како мирно седи мора да је јадан скренуо са ума тако већ данима, копни, само копни поједе му душе њему знана беда.

Појавиће се

Тражим је уснулу вековима
дозивајући име
кроз древне лагуме памћења
палећи челом луче
да разбију мучну таму
која ће је донети.
Појавиће се.
Са оронулих зидова памћења
упијам заборављене кораке векова
вечито сложене у једном правцу
пребирам, тражим оне познате
да их сакријем
да их молим да оживе
да скину са себе време
да се окрену ка мени
да јако затутње старим пролазима
да се врате.

У времену

Нисам у простору!
Земља је лаж
град је лаж
расут сам у времену
и течем.
Душу сам отргао од куће,
сан из меке постеље
преселио на облак
и на њему заспао
најмирније на свету
безбрижно као новорођенче.
Очи сам привикао да плачу
од среће
ради сунца, ради пролећа
ради мириса јоргована у мају
ради дана у којем сам жив.
Ради дана кад ћу се поново појавити
као сен
када ме сунце роди
после хиљаду година смрти
и поново будем у времену
не простору, времену
и поново се заплетем стазама
давних сећања
на све склопљене очи.

Залуд си страдао Сине

Значајно су се скупљали прогонитељи око мене
утискивали вилицом жиг победе Рима
сатеран у кланце Богом проклетих чука
ћутим само пркосећи њиховој слабој слави.

Убијмо га као дрводељиног Сина
      иако је прошло две хиљаде лета
      нек се на крсту поново зањише
      телесина нова жељна мирног света.

Ћутим им и гледам, знам чека ме ужас
у ком ће више мозак но тело примити бола
певам очима плавим, небо прима мој клик
овде сам браћо убице, свршимо једном са тим.

     Можда му судити треба, извргнут име руглу
     он се паметан наш`о снивати морал стари
     смрт му је блага казна, нема превише бола
     душу му узети треба, такви не маре телу.

Почните већ једном силни, мени се превише жури
смех ми се разлеже громки славећи пораза вољу
прикујте тело моје на раскршћу важних пута
да мисао моја лети и шири слободу своју.

Сазвежђе нових звезда

Поглед му стаде сред анђеоског лика
бљешти и сјаји благословен Богом
из самог раја као да је никла
и посвети земљу кад иступи ногом.

Одвише грешан на колена паде
задрхте руке убогога сина
узнемирен, нем молити се стаде
Божици што стоји испред њега силна.

Поглед му неста у погледу њеном
дубоко сјаје њене црне очи
и у том часу засут њеном сеном
додирну руком жену свете моћи.

Разли се мили осмех преко усне
шири се мирис девојачких груди
до сада скупљен, подићи се успе
пусти да чежња сваки дамар буди.

На туђим стазама

Укроти ме!
Постави велике страже.
Одагнај са душе моје крвопије
које те траже
и буше по срцу рањеном
желећи да те ископају
униште, затру
желећи да те заборавим.
Заустави ме
Заустави их
Појави се овенчана сећањем
распитај се код просјака, пијанаца, поганаца
у којем јендеку проводим дане.
Виђам те у зору
кад јадан и бедан однекуд се вратим
како крај Еос исплакујеш росу
али није та Света Вода за мене
јер ја сам прогнан
и предат хаосу
и патворим живот лепећи комаде
разбијених снова
бајка
машта
жмурећи насмејан живим
бежећи у привид од најезде нове.
Нова Содома и Гомора
на асталу је гомила закланих животиња
гледам искривљена лица која
звекетом чаша покушавају
зажелети следећу гозбу још раскошнију.
Гледам их скупљен у себе
увеличавајући та лица кроз дубоко дно чаше.
Зашто сам овде?
И какви су то људи
које у очају пригрлих као своје?
Један без прста почиње планинску дерњаву
налик песми
странац маси са крвавим очима
прича о здравом јелу.
Једите мене
Ви које не познајем
поједите мене.
Запуште…

Памтивек

Ко си ти?
Шта желиш?
Зашто ме будиш?
-Ја сам Памтивек.
Ја сам сво човеково искуство
брижљиво скупљано вековима.
Немој се бојати
ја сам "Твој"

                                  *  *  *

Најлакше је рећи "сасвим је луд"
док погледом од неба тражи милост
док цвили као рањено псето
док уједа и гризе
док главом немоћан, скрхан
удара у зид постања,
најлакше је рећи "сасвим је луд".
А луд сам
Јесам!
Где сам стао погледом?
Смрвљен!
Смрвљен!
Смрвљен!
Ја гледам!
Ја гледам!
Ја гледам!
Таштина!
Улице су се шириле у бескрај
и скупљале у конац.
Не презирем ја ни вас
који сте ме већ пијаног напијали
који сте се церили
озбиљности мог угашеног погледа.
Не презирем ја ни њу
коју сам дозивао док је одлазила
Врати се...
Врати се...
Не одлази...
Свет ме плаши...
Није се ни окренула
и забрујала је гвоздена машина
која је склизнула ка Бранковом мосту.
И чему сад булевари
и улице познатих људи
и све те полунаге жене
које се као змије желе обмотати
око мог празног тела.
Шта желит…