Постови

Приказују се постови за јул, 2015

Бела ноћ

А волео си је?
Пусти. Не буди врага.
А и да сам је волео, шта је љубав?
Идеш тако за неким облацима
пожурујеш свитања због неких нових ноћи
и стрепиш.
Не бројиш дане,
знаш да нема тог скелеџије који би те пребацио преко.
Једном сам је слушао како спава
ловио виле да је песмом дочекају у зору
и украо једну чипкану блузу за њу.
Видео је како пребира плочнике на кеју,
како осмехом прави таласе
и пресеца воду као онај из давнина.
Чувао је од оних невидљивих тајни
док ми и она није постала тајна.
Занесењак је заборавио живот, стоји
а љубав не зна за станице.
Занесењак, мајку му јебем.
И?
Шта и?
Нема и.
Огуглаш. Зајашеш ћутање и жмуриш.
Прејашеш и тај брег.
Постану ти мрске и ветрењаче
не вуче те више ни онај зов сласти,
за небом јашеш.
Живот ти одлази неким другим друмом,
а ти се и даље вртиш по сокацима где је некад живела.
Залазиш по неким вукојебинама насилно тражећи нове изворе
а и даље сањаш Белу ноћ.
Јесам, волео сам је.


Чекао сам је

Да сам је чекао, чекао сам дуго
срамотни часи, узалудне мисли
Сава је примала моје немире
а тутањ бродова враћао у стварност.
Чекао сам је на кеју
чекао сам је у дану
чекао сам је у часу
чекао сам је у свом невремену
и нисам је дочекао.
Безазлени људи су пролазили
небо је намерно ћутало
заобилазиле су ме и сенке
покоравајући се моме узалудном чекању.
Чекао сам је у нади
чекао сам је у сети
чекао сам је зарад будућности
чекао сам је у својој заљубљености
и нисам је дочекао.
Док сам је чекао
она се негде смејала
док сам је чекао
она је и друге лагала
док сам је чекао
она се уз другог привијала
док сам је чекао
она је негде била туђа.
Чекао сам је у страху
чекао сам је у сазнању да неће доћи
чекао сам је у љубави
и нисам је дочекао.

Била си почетак свега ( Милица)

Била си почетак свега, Крао сам облаке небу твоје руке да красе Звезде сам варао да се у твоје име сложе Да те универзум гледа, Милице.
Набујали потоци су твоје име певали Ветар сам измолио да носи мирис твоје косе Врапци су ми јављали када ћеш стићи Време због тебе тече, Милице.
Знатижељни туристи Београд ће памтити по теби Сећања са корзоа ће твоје хаљине бити Асфалт ће чувати твоје кораке Пешаци ће твоје име клицати, Милице.
Убеђивао сам себе да си ме погледала Од пролазника погледом тражио залудну потврду За твојом сам сенком дуго ишао Да тебе спознам, Милице.
Крај реке сам дане проводио У боце стављао папир са твојим именом Надајући се да ће неко крај Црног мора Спознати да постојиш, Милице.
Анатему сам стекао попове терајући Да у молитви за тебе моле Несрећници су се смејали мојој заљубљености За коју не хајеш, Милице.
Месецима сам у књигама тражио твој долазак Песме писао да те њима огрнем Јутро је пристало твојим ликом да ме буди Кроз прозор у ваздуху сам тебе видео, Милице.

Ти си почетак свега, Милице.

Номад

Прешао сам пуно миља
обишао неке "Свете Горе"
ти си увек тамо била
где су моје освитале зоре.

Будио се на крај света
и живео неке боље дане
па се сетим оног лета
те слике ме пронађу још саме.

Бежао сам, иш`о некуд
скривао се од сурове јаве
ал се брзо враћ`о отуд
када ми се твоје очи јаве.

Нигде нисам наш`о спаса
од погледа и од твоје сени
па се срце усталаса
пут под ноге, ајде даље крени.

Идем даље пут ме води
ваљда за ме има неки кутак
где ћу да се ослободим
и без тебе ја сам само лутак.

Презри ме

Презри ме у сваком помену на мене
не скривај на лицу да су прошли дани
испуњени срећом, само нама знани
и да су све моје избледеле сене.

Презри ме у часу и када ме хвале
кад се неки људи по добру ме сете
презри ме и кажи нарави сам клете
и да успомене о доброти спале.

Презри ме кад дођу осећаји нови
кад се срце твоје новом жудњом буди
нека твоје биће упознају људи
и супротне мени ти ка себи зови.

Презри ме што волех све на теби мила
што радостан снивах неке дане боље
осетио нисам да ти немаш воље
и да ти крај мене ниси срећна била.

Сонет I

Мислио сам драга римама ти рећи колико за тобом моје биће жуди колико би срце крај те да се буди и да наше лађе заплове ка срећи.
Сви су снови моји исплетени дугом испод које мила сваког дана прођеш чекам, венем, копним кад ће да ми дођеш и испуниш срце заробљено тугом.
Нека прођу часи свакe мисли тужне нека срце моје заборави ружне осећаје који море ме у ноћи,
Над којима само нестрпљење гори пред олујом с којом срце ми се бори испеваћу песму са којом ћеш доћи.

Следбеници

Нема тих путева ни стаза
по којима за њеним кораком
неће кренути велике војске
на којима се неће сукобити
све бесане ноћи и немири
нас излуделих, изгладнелих
живих костура
који манити, ослепљени
лажју заведени
идемо за њеним привиђењем
за њеним речима
заблудама
обећањима
идемо саплићући једни друге
идемо носећи једни друге
убијамо се и помажемо на путу до ње
храбримо и соколимо
хвалимо се даном у ком нас је пољубила
сећамо се мириса њених груди
док смо их љубили.
У ноћи око ватре причамо легенде о њој
ујутру затрпавамо сваки траг одмора
и настављамо даље јурећи.
Сложни смо у несрећи
мрзимо једни друге
јер сваком је дала пољубац
сваког је уверавала да је једини,
а сада нас бескућника има
хиљаду
хаљаде
хиљаде
који остависмо све и пођосмо лудо
са жељом да њој угодимо
скујемо
направимо
више да јој будемо поданици него љубавници
да двoримо и гледамо
како други љуби њена бедра
и док се она у тој страсти извија
ми као деца крупним очима
гледамо њено голо тело
и сећамо се како смо и ми некад

Ниси ти крива

Ниси ти крива сиротице моја
разбили су таласи све лађе
и венем на доку чекајући нове.

Прећи ћу једнога дана на другу обалу реке
и ако ме око старо изда у томе часу
када ме видиш смеј се, знаћу те само по гласу.

Ниси ти крива живот је један,
а најгори студент сценариј пише
окрени се, иди, свака се бол временом брише.

Пусти ме да ћутим, окани ме снова
нек престану јутра с бојом твоје косе
и ветар што носи мирис твога мора.

А да знам да летим, летео бих к теби
умрљаних крила од натрулих снова
и дуго на твоме гугутао трему.

Где сам тражио срећу

Када је изашла из моје поезије
и онаква стала пред мене
обезвредила је све стихове о себи.
Разоружала је сва моја утврђења
наоружана љутим песмама
самовољно се прогласила за владара мог рукописа
и постала нешто више од речи.
Бацала је под свој лаки ход
сва искуства сабрана годинама
откривала господство међу задртим балканцима
и покоравала их својим покретом.
Саветовали су ме да тражим срећу
говорили да се може и под каменом скрити.
Многе сам каменоломе отварао
безуспешно трагајући за њом
која је узрок свих лепота.
Тражио сам је по трагу песама
неколико пута претрчавао земаљску куглу
празнио метрополе проверавајући лица свих грађана
развијао уврнуте методе да пронађем те очи
и да их у једном јутру осликам.
Трзао сам се на сваки злонамерни кез
умишљао да то поганци пене за њеним кораком
бранио је у мислима од крда разуларених мангупа
спреман и да погинем са њеним осмехом у очима.
Данима сам опседао малу пошту
надајући се да ће ми стићи писмо
из неких удаљених крајева
и да ће ми домород…

Више се нисмо сретали

Више се нисмо сретали, ни случајно ни намерно
иако сам молио и овог садашњег
и хиљаде оних заборављених и превазиђених богова
да макар из своје небеске досаде
направе један облак под којим ћемо се срести,
остали су глуви, сви до једног, на моје молитве.
Сад више не знам да ли сам живео поезију
због њеног присуства, или њеног одсуства
али тек остаће једна песма која ће ући у читанке
и која ће бити звезда водиља
свим оним који после мене буду певали о њој.
Понекад би ми стигао њен глас
који и исплетен стварношћу
нагони ме да мислим да је привиђење
и да мали светлећи екран
са словима њеном руком искуцаним
није ништа друго до моја пуста жеља
да се она, некад, поново појави.
Нисам је тражио, као сви заљубљени, у ситницама
да бих те ситнице у ноћима алкохолне власти
претварао у сва мора и све океане
да бих том силом описао њено недостајање,
а сутрадан у мамурлуку проклињао и њу и алкохол.
Нисам.
Ја сам је трезан, тих тражио у великим стварима
у пролећу, априлском небу, мирису липа
у облако…