Постови

Приказују се постови за јун, 2015

Шта ми вреди

Шта могу бити силна чекања
наспрам једног осмеха
наспрам свих оних измишљених успомена
којима оковах свој дан
надајући се да ће се поновити.
Шта ми вреди време које заустављам
да бих у једном дану сабрао
милионе оних наших неостварених жеља
које се под твојим прозором уредно слажу
сваки дан када их пошаљем.
Шта ми вреди историја
за коју кажу да се понавља
када ја немам времена живети хиљаду година
да бих опет у неком тренутку
ухватио твој поглед.
Хиљаду ствари измишљам
и слажем их по полицама
и свакој од њих дајем неку твоју ману
да би у ноћној тами
тишина вриштала твојим гласом.
Плава небеса су ужарена
списком мојих жеља
које се дижу као свитања
сваким мојим мислима о теби.
Снови се руше као дечије кућице од прућа
пред олујом твог погледа
који у тами прогони у оне далеке снежне крајеве,
у којима остајем вечно заробљен
трагајући за твојим корацима
које си оставила одлазећи од мене.

Кораци

Поломили су још једно дрво. Младић који је сав срећан кидао свој сендвич, по изразу лица и говору тела, после ко зна колико времена, пројурио је поред мене. Корачао сам сурван у себе, без себе. Немам мајку која ће бринути где сам до сада, немам девојку која би љубоморисала да нисам у загрљају неке друге аспиде. Путујем слободан и празан. У глави кљуца глас једног аустроугарског официра у плавој униформи који говори неку своју песму о Београду, са израженом тешкоћом изговора Р, које ме додатно нервира. Добрица као да ме саветује Немојодустати сине. Видим њу која окренутих леђа изговара Пријатељство и познат глас из ваздуха који пита Шта Русија? Капљица се запутила у Црно Море, иди, носи сен данашњег дана.

Љубав

Парајте небо речима
у ваздух уткајте стих
звезде сликајте очима
ал` не тражите неку од њих.

Љубав пустите другима
ни њој не тражите крој
јер заблуду своју стварате
кад мислите да сте у њој.

Вила

Бела вила сан ходила
на криоцу моме била
кратко ноћца потрајала
светлост дана сан убила.

Викала ми вила таде
"љуби драги ноћ је брза"
а ја болан и не хајем
њој на лицу сину суза.

Ноћца прође, дан се јави
светлост плени дома мога
кад ја видех неста виле
одлетела с крила мога.

Да ми је

Да ми је имати један цигански оркестар
ал не да певају, само да гуде
да оним својим старим ћеманетом
доврше мрежу која ме је одавно сплела
да гуде и не питају "Колико још бато"
већ да троше своје жице
на моја жива ћутања.
Да свирају оне мелодије које препознајем
и да сваку заврше великим уздахом.
Да ми је стећи једну собицу
па да у њу закључам
оне снове пелина
и да их уплашим песмом.
Да ми је распродати све ово што имам
разделити срце убогима
пониженима дати дан,
а оним далеким вратити успомене
Да ми је једном заспати.

Даљина

Тебе је осмислило време
тебе су правиле године,
а ти си остајала далеко
негде у тишини.
Доносио те је к мени
ветар олујни
небо је давало твоју слику,
а ја сам гледао чежњивим очима
ка небу и твоме лику.
Пролеће те је звало к мени да дођеш
богови су слали гласнике своје,
а ти си ћутала негде далеко
где магле скривају очи твоје.

Лутања

Ишао сам
дуге сам трошио путе
парао небо песмом
играо се кишом
глумио странца
у зачуђеним варошицама
и одлазио буком.
Истицао друге заставе
на већ освојеним висинама
утапао се у зеленим ливадама
потоком брисао траг.
Ишао сам
бежао сам
постајао лист
постајао роса
нашли су ме као дугу
склупчану и уплетену
међу жицама.
Нашли су ме
као стари лонац
олупан
и остављен крај бунара.
Нашли су ме
и склонили.

Стани

Стани
Ја нигде не журим
у које пловимо воде
године само имам
зар њих иметком да зовем?!
Где смо
докле смо стигли
да ли је ово крај
шта имам у репу своме
за чиме жалити сад?!
Не жури
ја немам ништа
ни куће мале
ни трошни кров
немам ни оне топле тренутке
да свијем негде под капут свој!
Полако
мене ћеш увек стићи
немам се склонити где
мене ћеш лако наћи
кад кренеш уз овај брег!
Лагано
пусти да идем
до земље свија ме терет
ништа од мене узети немаш
ја све што имам стаје на мене!
Пусти
стићи ћу тебе ја!

Grottesco

Нису ме опиле ноћи ни оно у њима безобразно па сам убијао и секао лешевима затрпавајући траг дана крв сам испијао и зенице ширио да постанем ноћи сен да живим магновење пошасти да заборавим плаво небо и топли сунчев зрак. Да лутам и бдијем не да бих прогањао већ у тами тражио спас. Да бежим, да се скривам да у црном још црњи будем да не видим лица на њима очи бистре и никакав не чујем глас. Ја бирам црне путе на којима пустош влада и где са обе стране висе умрлих жеља боли скупљам их, бројим човека само жалим јер верује и заборавља. И гледам те црне мрље које су некад биле вера у боље сутра вера у нови дан биле су и љубав биле су и радост сада су само давних надања прах. И све видим и све знам чему сте тежили некад док сте у заносу младости снивали животни век. И све сте заборавили, отупели убијао вас је живот. Али и даље волите дан и као богаљи и као проклети и као тек јуче рођени желите сунца још да гледате и живите још који трен. Ја нећу. Ја волим искреност таме где не живи надања…