Постови

Приказују се постови за април, 2015

24. песма

Гледам ти појаву сјајну
што лепотом осваја дан
далеку и мени страну
на земљу спусти се рај.

Гледам ти косе дуге
у њима процвали цвет
на срцу стежу се струне
тобом дичи се свет.

Када кренеш се градом
и време устави ток
прати пролазник крадом
погледом на твој бок.

Њише твоје се тело
к`о у ветру младице прут
питам срдашце смело
хоће ли пристат` на труд.

Хтело моје би око
у теби гледати све
да имам крила к`о соко
и с тобом летет` у свет.

Сан

Снове су моје гушиле море
стално се неки слутио јад
онда си дошла, дигла ме горе
моме починку вратила сјај.

Од тад се душа радује ноћи
срце уздрхти кад пада мрак
надам се да ћеш опет ми доћи
да ћеш ми лепа ући у сан.

О Свети Боже, о црни душе
не знам чији ово је рад
пред вашом вољом остаћу скрушен
појава њена мени је дар.

У сну је блага, сва је у белом
и док се носи над њом је сјај
гипко се креће ка мени сненом
уз моје груди свио се рај.

И док те грлим, грлићу јастук
нек ти се коса распусти сва
нежно се скупи у моје руке
милуј се лепа девојко сна.

Дуго те љубим по врату белом
на образ врео стављаш ми длан
срцу си моме, том срцу свелом
вратила давни љубавни плам.

Песници

Коме да сутра верујем
ако сам до сада грешке правио
ишао сам за песмом Пушкина
и неке заблуде славио.

Веровао сам у истине стихова
слично и своје градио
гледао очима дечачким
добротом срце правио.

Веровао у дане среће
с књигом у руци сањао
слушао велике песнике
њиховом делу клањао.

Данас су песници пропали
свет их због лажи проклео
машту смо њихову следили
њихов нас ђаво саплео.

Чека се само тренутак
да се и народу обзнани
"Песници су вас лагали
истину нису спознали".

Ако, и нек сте лагали
о бољим данима снивали
машту у песму точили
снове од зла сакривали.

Ми вас кривити не смемо
сами смо вас пратили
стихове истином узели
и опет погрешно схватили.

Ви сте љубав певали
људи су нагон следили
ви сте их срећом учили
ал` они су победили.

Срце

Ако икада дођеш
у срце, празан стан
видећеш славу празнине
у кутку само рам.

Видећеш зидове мокре
срце је чудан дом
прашина сетом гори
остави ожиљак свој.

Питаш се где ли су ствари
осмех, посао мој
нема твога портрета
мучан је пустоши звон.

Сад се само окрени
видиш да нисмо ту
касно се љубави буде
залудан беше труд.

Краљица

Нико те неће опевати
сви велики песници су поумирали,
а ми који то покушавамо
само смо бедници
који раскривљених вилица
зуримо у твоје кораке
пенимо у борби
ко ће лепше рећи о теби
правимо тајне састанке
величајући твој лик
Живела наша краљица!
Сви смо ми заљубљени
не, ја сам заљубљен
не, нисам заљубљен
ја сам слуђен.
Нема ту више разума
неко проклетство те гура
 у моје стихове
ја се одупирем
не дам
ноћу ме нешто гуши.
Причао сам неким сељацима о теби
твоју лепоту преводио у тоне жита
јутра тог живота
да им објасним тебе
јекнуше сложно у глас:
"Она је као добра година".
Не, као добар век
као сва добра од Христа до данас
као све воде у једном мору
као универзум у теби.
Ако је Бог за седам дана створио свет
зашто су ме вековима лагали
и од мене скривали
да си ти сама савршенство тих дана.
Лажеш. Немаш деветнаест година
ти имаш хиљаде и хиљаде година
кроз које си сабрала све лепоте и чари
да би се појавила данас
и мени открила свет.
Живела моја краљица.

Ловац на сенку

Зимус је било тешко.
А ево сад је дошло пролеће
некако нагло
јутрос све зелено.
Упијам ове дрвореде
на Старом Граду
очима славим сваки нови пупољак
а она, свукла онај џемпер
и у провидној блузици ме прати.
Пролеће је. Април.
Срасле су све оне зимске сете, туге
пун сам неког елена.
А она?
Шта она?
Зимус је добила име.
Не, нисам јој био кум.
Сада ни имена нема
овај април опија, смеје
не воли лична имена
даје је у виду сени
што ме омета кроз дрвореде
баца је тамо где би ме могла чекати.
Април.
Све врви од девојачких груди
које би да се милују
угибају се под неспретним корацима
траже многе погледе.
Не видим их.
Не осећам их.
Излуђује ме сенка
што се из децембра обукла у април
и онда још тишим корацима
пребраја моје мисли
тражи нова значења
тражи нове боје
излуђује ме својом инфериорношћу
голица ме
смеје ме
помази неким осмехом
одбије неким погледом.
Сенка је!
Нема осмех!
Нема очи!
Чиме ме мази?
Чиме ме одбија?
Нема више тих јарких боја
које одбијају снег
није више децембар, сад је април

У погледу једне жене или Оковани Прометеј

Сазнала си оно што ниси смела да знаш
ти си видела и у томе препознала нешто,
али ја нисам трагичан,
а ти ми судбину Прометеја прорече.
Ја не могу бити толики човекољубац,
а да мрзим своју судбину
и над њом ламент да бдим.
Не једе мене птица
моју јетру жваће и кида
нешто веће.
Нисам Прометеј!
И нисам срећан када ме стављаш у ранг
са највећим међу највећима.
Нисам Прометеј!
Ја немам тридесет хиљада година
за ваше казне,
али нажалост и ово мало живота што имам
за вас дајем.
Ја нисам умишљен,
али и Кратос и Биа су и данас исти.
А ја ћу опет и оно што хоћу
и оно што могу
дати за онога што је из раја прогнан,
и за његов погани род.
А ти ми суди,
али ја себе гледати не могу
ја такав живот не знам
ја такав живот не желим.
А сада слободно ме окуј
јер нема тих рана и боли
које ја не могу поднети,
али нисам Прометеј.
Нећу да ми будеш једна од Океанида
и нећу са тобом да жалим себе,
нити ја себе жалим.
Ја само све вас волим,
а тебе највише.
И то је моја утопија.