Бедна песма

                I
Шта ти је живот
ко га је сазд`о
кад си у њему видео сласт
кад све је створено нагон да буде
све је ништавно
све је сам јад.
А ти се над`о несрећни брате
тебе је пусти носио сан
ти ниси знао за пакост људску
ти си у песак забио врат.
Ниси ти марио што други има
све лепше, боље што немаш ти
ти се над понор навио тамни
када су њу имали сви.
Ниси тражио само си дав`о
кад ниси дав`о отим`о свак
ти не знаш робе узети за се
мислиш доћи ће тај неко драг.
немој да мислиш, немој да сневаш
нема тог неког да буде твој
настави даље, пузи сам земљом
јер свак ће лећи у један гроб.
Тргни се мало, отерај мисли
јер данас није моралан свак
немој се више бавити њима
немој на душу навлачит` мрак.
Питаш ме како? Шта још да чиниш?
Kако из таме да нађеш пут?
Немој да питаш, одговор не знам
настави даље, живот је дуг.
Пусти што пале, пусти што руше
ти живи мало на рачун свој
нећеш ти један променит ништа
пусти се тога држи се свог.
Погледај небо, погледај земљу
шта видиш у том, видиш ли спас?
Погледај боље, проникни мало
немој да видик заклања свак.
Што се ти бринеш што други прља
па није твоје да бринеш ти
остав се ње, пусти се њега
од свог ће образа живети сви.
Био ти друг? Ма није био
и с другим људима пио си већ
а она, лепота жива
немој да тонеш није то лек.
Теби је друже ширина уска
теби је свет комадић тек
вини се мало из ових јада
одрекни земље, одрекни свег.

                    II
Питах је тихо, тек да нешто кажем
да бих за срце створио лек
питах је тихо, а она плане
бежи од мене, па зар си слеп.

Престах да питам, почех да пијем
да бих кроз капљу назрео шта,
а она никад марила није
јер ја сам њојзи био ко свак.

И све то прође среде се ране
кад ето ње ти хтела би још
она је хтела само да паднем
и да сам роб лепоти тој.

Ту спаса нема морам то схватит
у круг се врти мој клети бол,
а она иде и ватру шири
жели само да прија њој.

                 III

Дуго те нема зашто си дошла
зашто сад славиш долазак свој
зашто сад мислиш ако си пришла
да ћу ја постати следбеник твој.

Ти желиш ићи бити код других
са њима делити осећај свој,
а кад те они одбаце од се
у мом би наручју да лечиш бол.

И од тада све је ништавно
............................................
............................................
............................................
............................................

Коментари

Популарни постови са овог блога

Црни дани

Нови долазак

Песмом отети слободу