Постови

Приказују се постови за 2015

Књижество

ПОМЕШАХ СЕ СА СТОКОМ НЕРАЗУМНОМ
И ИЗЈЕДНАЧИХ СЕ СА ЊОМ
да данас
осам векова касније
И ПРЕ СМРТИ БИВАМ МРТАВ
И ПРЕ СУДА САМ СЕ ОСУЂУЈЕМ.
Данас је све Реч
Данас је све Мудрост.
Сада више но икад
шегрт мајстора учи занату
и онда се сетих
КАДА ТАКО ИНОПЛЕМЕНИЦИ ДОЂОШЕ
ОТАЧАСТВА СВЕТОГ, УИСТИНУ
У ПУСТОШ ПРЕТВОРИШЕ.
Срби моји
Заборавили сте десет векова
Заборавили
Уништили
Згазили
Попишали
Да бисте данас никли нови
најмудрији, најпаметнији
да бисте данас рекли
Ми смо од Бога послати.
Какви смо, вала нам добре и послаше.
Р.Б.М. рече
КЊИЖЕВНОСТ НИЈЕ ДЕМОКРАТИЈА
ВЕЋ ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ.
И преко ноћи
Ми Народ Небески
Ми Нови Израиљ
постасмо још мудрији народ.
Не, ми своју мудрост не црпимо
из читања мудрих
Не, ми смо Народ Небески
ми се мудри рађамо.
БОЉА МИ БИ ПОХВАЛНА СМРТ
НЕГОЛИ СА ПОРУГОМ ЖИВОТ
а како да у миру умрем
кад знам да иза мене остајете ви,
ви распикуће и расипници.
Ви који не знате јуче
не марите за сутра
ви који сте халапљиво данас
ви који сте себе
самопрозвано
у злато салил…

Примите ме ноћас

Примите ме ноћас када немам дома
и кад немам кутка у ком да се смирим
примите ме ноћас као брата свога
и сломљене душе ја бих још да живим.

Хоће душа клета, хоће белог дана
понижена, јадна, пљувана од људи
она би и таква презрена и болна
да живи далеко од зала и блуди.

А шта мени вреди да бежим самоћи
када ме и тамо пакост туђа нађе
чувао сам увек човека у себи
ал на крају сваког иста судба снађе.

Примите ме ноћас немам куда ићи
јер и оно моје рече да сам странац
куда сад да лутам, где утехе наћи
у ноћи кад паде маска да сам знанац.

Примите ме људи, молим вас ко Бога
не бих да сам знао лутао по свету
да сам знао не бих поклањао љубав
сам бих своја крила резао у лету.

Не бих да сам знао, не бих иш`о даље
не би мене срце узело под своје
не бих, не бих, не бих, ал шта ми сад вреди
залудиш се нечим мислиш да је твоје.

Примите ме ноћас дозовите к себи
севап дајте души, нахраните мене
нећу ништа више само смех да видим
нисам гладан хлеба, душа другим вене.

Примите ме ноћас јер ја немам дом…

Као сав нормалан свет

Увек ноћу тражим мирни кутак
да зароним у срећније воде
тамо где се шире снови плави
тек тамо се моје жеље роде.

Ноћу идем где ме срећа прати
где су стазе без трња и злобе
па на јаву сав се тужан вратим
јер мом духу ту нема слободе.

Тужан идем притиска ме бреме
кажу да сам вичан очајању
сетног лика и погледа тужна
приписују лудост моме стању.

А ја ћутим коме да се правдам
није болест што ми душу мори
мој је поглед избледео нако
јер на јави срећа се не твори.

Гледам људе кезе се по ваздан
кажу осмех потврђује срећу
запитам се, шта се са мном збива
нисам срећан, никад бити нећу.

Па одлучим да се и ја кезим
и да живим ко сви други људи
да се церим као луд на брашно
ја нормалан, а сви други луди.

Планета се поново рађа

Тако би лако било написати песму
да те волим мање,
али данас када су и небо и земља
само огледало пред којим се дотерујеш
језици су занемели
тонови су ишчезли
и само још око може да те спозна.
Зубима ћу на камену урезати твоје постојање
мисли ми дишу твојим мирисом,
какав је јастук који твоје снове прима
и да ли побожан чека вече
када ћеш га дотаћи својим образом?
Ућутале су тековине човечанства
рођена је она која се воли
државе мењају боје својих застава
и уместо древних симбола на њих стављају очи.
Када ме се сетиш
када твоја рука испише име моје улице
стари поштар снагом Фидипидовом
дотрчаће на моја врата
изговарајући: "Срећник си".
А ја, мучим се да ти напишем песму
мучим се да те волим јер си више од љубави
и исцртавам твој лик
по јутарњим стаклима аутобуса.
Сутра, када се дан буде мерио ведрином твог осмеха
када ишчезну временске зоне
да би те сви гледали у истом часу
планета ће се поново родити,
а ја ћу бити ту да те први дочекам.
Континенти се уједињују
океани поста…

Немири

Грми
Пуца
Стеже
У који град отићи из ове душе
где наћи меке јастуке снова
и на њима заспати с осмехом?

Где?
Где?
Где пронаћи мир?

Продаћу се трговцима
да ме својим караванима разнесу
по удаљеним земљама
да ме трампе за мало свиле
да будем цена бочице мириса
да вредим колико и стари мисирски коњ
да ме неко купи
и нежном руком стави
у витрину вредних ствари.

Како душу лишити теснога тела
у којем сваки дамар боде
ко чувар камом бедног затвореника
преступника, грешника
који умире у четири зида.

Како насмејан дочекати зору
са оком пуним ветрова и олује
са таласима високим као планина
који испред себе руше и мрве,
а иза себе остављају талог?

Шта све у једно око стане!

А душа, ко душа
она би да сања
нека лепша пролећа
неке дане насмејане миром
и ноћи песме без суза.

За душу и око мало ми ово тело
поцепајте ме ко пелерину
на некој старој тараби
да из тела одлетим
и у ваздуху нађем мир.

Када заћути правда

Нестало је
Отишло
Бледело у сети
Осећање правде које Земљу вуче,
а данас се само још по неко сети
када у сред гнева срце јаче туче.

Спустили шапе своје
подно погледа бледа
ћутимо док ђаво јаше
преко грбина грубих
данас, ко има очи - не гледа
некада реч,
а сада и поглед уби.

Земунице смо своје укопали дубље
да не види Слобода како главе вире,
узмите слободно, ништа наше није
ми дванаест векова не живимо овде.


Какав нам живот треба

Далеко одавде, далеко, далеко
простиру се равни срећнијег живота
ко, када и зашто, изнад наших глава
надви црни облак, презир и срамота.

Заклињу се једни овом "Светом Земљом"
други само дају, ко им када иште,
а храпаве руке оног који храни
Ви господске очи сагледале нисте.

Звече празне главе, весели се маса
одушевљен поклич кроз ваздух се шири
само нек је песме, весеља и славе
и празан ће стомак музика да смири.

Сељак крпи дупе комадом рукава
певаљка је своје обновила ствари
дичимо се како све на свету знамо
закључак је јасан:"Треба да се ради".

И сложни само, јесмо, закључак је јасан
заврни рукаве па ће бити боље
ал` све ми се чини кад нас скупа гледам
само речи јаке, за рад нема воље.

Опет ми се...

Опет ми се живот из даљине врати
на уморне руке положи ми срећу
тад несташе тамни и суморни сати
показа лепоту и од свега већу.

И опет ми срце дрхтајима звони
занесено срећом, изненадном јаком,
а корак до јуче који беше троми
разви се ко светлост са сунчевим зраком.

Опет ми се душа испуни ведрином
када рука једна другу руку стеже
разлије кроз груди, ко са месечином
једну љубав јачу, која срце веже.

На путу

Погледај
небом се разигравају снови
весели јаки белци - Идеали,
а тамо при крају пасу
уморни стари вранци
потрошени галопом
бескрајних небеских поља.
Између Бога и створа
што човек назваше небом
тамо је стециште наших
илузија и жеља.
Како се срећа твори
тако и несрећа бива
створена на друму
између срца и ума
када прамичак мали
веселог, младог духа
ношен олујом маште
на томе друму снива.
Кога ли коња јашем
са каквом мазгом клацкам
увиђам само да наши
кораци постају мали
хеј, копитари, друже, полако
за уморни корак твој
мој корак је ситан.

Зачарани круг

Боре се у мени нека два човека
један главу спуст`о тешке мисли вуче
други гледа небо, груди зраком шири
и испод капута срце врело туче.

Први само ћути бледим оком гледа
колико се овде накотило јада
бели дан је пост`о густа шума мрачна
где нико не мари ако човек страда.

И у све то гледа, болом душу шири
премалене снаге да промени ишта
уморним ће оком доказати свету
свако бива човек, а на крају ништа.

Ћути. Само ћути. Повијене главе
тромим ходом гази бежећи од света
и у неспокоју он са стране гледа
како срећно с нама зло под руку шета.

Други, празноглавац, своју песму пева
не дотичу њега јади овог дана
ентузијаст прави, надахнут животом
све му је врлина, нигде нема мана.

И боре се, боре, жале један другог
замерају срећу и велику тугу
али један другом помоћи не знају
у једном су телу, зачараном кругу.

Ах

Ах!
Ах!
Докле ћу да творим
Ах
због бола
Ах због среће
Из Ах у Ах
живот ми тече
и Ах у песме топим.
А тако сам глуп кад Ахћем
Ах
због човекове судбине зле
Ах
због бола што светом хара
Ах
Ах
Ах
због свег!
Ахт`о сам што Вова волеше Љиљу
Ахтах због Љиље што лака би
целог живота идем и Ахћем
треба заувек свршити с тим.
Што Ахтах тугу
Ахтати нећу
јер није вредна Ахтања мог
што Ахтах срећу
Ахтати нећу
јер њен је осмех
већи од тог
АХ!!!

Расправа о љубави

Сиђи Ти са неба чврстога
и стани испред мог лица лудака
и реци већ једном шта хоћеш
и каквим ме бићем правиш.
Ајде сада мало Ти господе Боже
одговарај на питања моја
јер ја сам жив
а теби верујемо
тек кад мрети знамо.
Шта хоћеш више од мене?
Зар читавог живота
да дроњав пузим светом
да спавам по туђим праговима
без заклона и дома
без топле руке у мојој црној коси
да се будим тамо где ње нема
и да ми душу кајањем косиш.
Дао си ми да је волим
да изгарам чежњом правом,
а да је насупрот томе молим
када је повредим гневом и јадом.
А шта Ти знаш
небо је равно
твоје су слуге све мртви дуси
и зашто се играш са мојом главом
да њеној срећи пркосе носим.
Прво ме будиш
зовеш у ноћи
у сну ми дајеш приказе њене
тераш ме да је по свету просим
и да јој љубав у срцу грејем.
А онда ми дајеш и да је нађем
и да нам љубав пламеном букне
и да не могу провести дане
ако ме њене не дирну руке.
А онда даш се, шарлатан прави
и рају треба отужна драма
да се у сузама апостоли даве
јер ето на земљи има један јада…

Дан када је Новак Вељовић схватио да су мале ствари највеће ствари на свету

Трубимо, трубимо: "Љубав из срца лије"
цењени наши ниткови знате ли боје дана и зашто та ваша љубав, пространа као море живи само у часу кад влада поноћна тама?
Љубите ли ил` само постеља врела ноћас вам значи љубав а сутра ни погледа нема?
И докле нови мушкарци и ви модерне жене мислите пожудом ићи својих горућих тела а када остарите и будете сами у мемљивој соби пуној страшног једа кога ћете мрзети? Себе? Ил` још жива тела?
    *   *   *
Нашао сам те краљице поражених снова ваше величанство мојих песама сетних малена хеј данас ти руке пружам због тебе кад сам велик и нећу већи бити.
У нашој маленој земљи нема бљештавог сјаја труба више не труби да најави улази краљ, а ја се лудачки смејем, на пуч се нови спремам и крунишем тебе сада за вођу срца мога.
Дуго сам лутао светом сиромах, голог стомака понесен твојим ликом што ме кроз снове прати из једног боја у други крвавих очију идем срце је моје грубо потучено разума силом.
А данас када ми дођеш и пружиш руке беле мали је к…

Поглед са Калварије

...15. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. 16. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос.
...деветнаест векова касније...
Новак роди Обрена, а Обрен роди Радомира, а Радомир роди Милоша, а Милош роди Велибора, а Велибор роди Новака.
                                          *  *  *
Од првог до другог ништа се мењало није Осана, Осана, више не виче нико за љубав за правду за морал залуд си страдао Сине као да то више не значи на свету ником. Победа! Победа! Чује се са свих страна и проведе чета нихила везану последњу "Наду" а по неко око плаво вири из трапа свога свршена данaс је борба пао си "Човече" с трона.
...светлосни секунд раније...
Допустите силни још мало да гледам плавога неба моје су уморне руке сломљене бојем вашим допустите последњу вољу песнику мало да снева да кличе нема гласа ћутаће утеху своју.
...у времену кад назресмо крај...
"Борба за човека на првом месту" "Човек се човека …

Иродијада

Данас је тешко видети лепо
да останеш чист спрам временског суда
данас, када ни глава с рамена луда
није сигурна шта јој је свето.

Данас, ја вас крштавам,
а већ сутра ће нова Иродијада
бости мој језик губави
јер нисам послушно псето.

И неће стати радосна руља
која се дробом својим у смеху дави
хрли да види има ли чуда
кад нови плех понуде глави.

Сад дајте свирале, дајте певаче
Антипа зове гозба је спремна
хајте да сечемо све оне главе
за сваког глава и секира спремна.

Сад сеците, радосно смејте
мене не боли безглаво тело
молим вас сечиво и мени дајте
да сам исечем још срце врело.

Буђење за 15. слово азбуке

Пробуди ме.
Продрмај јако оков челични
разапет између четири стране света.
Оживи ме.
Моли се да се вратим из земље
и обасјам небо сунцем. Данас.
Црно.
Ископај рупу.
Положи у њу наду.
Положи у њу дрво.
Да кракат крај твоје куће вечито бдим.
Да растем, да се ширим
да пуцам јак од здравља и среће
да сам макар обично дрво
на које ће се твоје хладне руке ослонити.

           *  *  *

И учини ми се као да неко куца
затечене мисли учинише своје
слаб, уништен, згажен зурим у црна врата
да ли то нога твоја жели у одаје моје.

Сад, кад стари часовник звечи
и уноси глуво доба у моја четири зида
где ли си, ком се то судбина смеши
и зашто око је моје извор једино бола.

Дошла би
стала
разбила пусту масу
која се око мене у црни обруч веже
али, та пуста, црна маса
са твога срца је дошла
од оних нежних речи
посташе утваре њене.

И докле, срце ће болно да јеца
да памти дуге шетње
нашом тврђавом старом
кад данас, томе помена нема
и све што твоје чувам
чувам рањеном главом.

А знала си, боље но друге жене
с…

Тражим те

Тражим те по лавиринту сете
кроз мрачне дубине давних осећања
губим те
и нема наде да ћу те наћи.

Одјекују златне речи с твоје усне
"Љубав ће доћи у незнаном часу"
а до тад
на чије раме положити чело
са чијим очима подносити казну.

Певао сам громко, лудо
ти си ми музо јачала глас
стотинама песама ја тебе засу,
а ти си хладно гледала нас.

И дерем се, лутам
отишла је муза
остаде само онај "тешки сан"
чупам очима по нешто лепо
чупам по нешто, не иде дан.

Ментор ми виче
"Љубав за љубав"
пусти нек иде, такав јој лет
волећеш јаче, волећеш више
пусти у срце да уђе свет.

Гледам у људе, ту људи нема
реже ми душу презира смех
јадан сам њима, јадан и себи
јадан сам
јадан
јадно ми све.

Газим кроз нека, све "мокра поља"
глиб ме до врата поклопи све
где да те тражим, о музо моја
кад да се отмем од судбе зле.

Виш` моје главе ржу се сити
отегле трбушине потреса смех
изгуби нада битку са болом
ено је мртва, ко згажен цвет.

А ти ме музо гледаш с висине
прашњави …

Умирући

Чујем како говоре:
-Он само ћути. Погео главу на уморне руке поглед му бледи, нешто га једе какве му душу сломише муке? ...Распојасани скачу, около све врви игра се, пева, весели се стока над нама небо надуто од крви дави у души наду бистрог ока. И све се збива, горе пољске ватре на њима само цврче наша тела печемо се страсно из обести своје убијамо живот кроз пламена ждрела. А око нас писак неке мртве деце комада небо крик гладнога чеда скачу по нама, пиште, само пиште питам се где је излазак из свега. И видим стражаре како су је вукли и бацише јадну сред пламеног гнева чујем како пуче изгорела дојка убише ми њу, жену мојих жеља. И све су прво бацили у огањ криве се лица у јачини бола мене на крају бацила су деца али тек пошто нагледах се свега... -Види га само како мирно седи мора да је јадан скренуо са ума тако већ данима, копни, само копни поједе му душе њему знана беда.

Појавиће се

Тражим је уснулу вековима
дозивајући име
кроз древне лагуме памћења
палећи челом луче
да разбију мучну таму
која ће је донети.
Појавиће се.
Са оронулих зидова памћења
упијам заборављене кораке векова
вечито сложене у једном правцу
пребирам, тражим оне познате
да их сакријем
да их молим да оживе
да скину са себе време
да се окрену ка мени
да јако затутње старим пролазима
да се врате.

У времену

Нисам у простору!
Земља је лаж
град је лаж
расут сам у времену
и течем.
Душу сам отргао од куће,
сан из меке постеље
преселио на облак
и на њему заспао
најмирније на свету
безбрижно као новорођенче.
Очи сам привикао да плачу
од среће
ради сунца, ради пролећа
ради мириса јоргована у мају
ради дана у којем сам жив.
Ради дана кад ћу се поново појавити
као сен
када ме сунце роди
после хиљаду година смрти
и поново будем у времену
не простору, времену
и поново се заплетем стазама
давних сећања
на све склопљене очи.

Залуд си страдао Сине

Значајно су се скупљали прогонитељи око мене
утискивали вилицом жиг победе Рима
сатеран у кланце Богом проклетих чука
ћутим само пркосећи њиховој слабој слави.

Убијмо га као дрводељиног Сина
      иако је прошло две хиљаде лета
      нек се на крсту поново зањише
      телесина нова жељна мирног света.

Ћутим им и гледам, знам чека ме ужас
у ком ће више мозак но тело примити бола
певам очима плавим, небо прима мој клик
овде сам браћо убице, свршимо једном са тим.

     Можда му судити треба, извргнут име руглу
     он се паметан наш`о снивати морал стари
     смрт му је блага казна, нема превише бола
     душу му узети треба, такви не маре телу.

Почните већ једном силни, мени се превише жури
смех ми се разлеже громки славећи пораза вољу
прикујте тело моје на раскршћу важних пута
да мисао моја лети и шири слободу своју.

Сазвежђе нових звезда

Поглед му стаде сред анђеоског лика
бљешти и сјаји благословен Богом
из самог раја као да је никла
и посвети земљу кад иступи ногом.

Одвише грешан на колена паде
задрхте руке убогога сина
узнемирен, нем молити се стаде
Божици што стоји испред њега силна.

Поглед му неста у погледу њеном
дубоко сјаје њене црне очи
и у том часу засут њеном сеном
додирну руком жену свете моћи.

Разли се мили осмех преко усне
шири се мирис девојачких груди
до сада скупљен, подићи се успе
пусти да чежња сваки дамар буди.

На туђим стазама

Укроти ме!
Постави велике страже.
Одагнај са душе моје крвопије
које те траже
и буше по срцу рањеном
желећи да те ископају
униште, затру
желећи да те заборавим.
Заустави ме
Заустави их
Појави се овенчана сећањем
распитај се код просјака, пијанаца, поганаца
у којем јендеку проводим дане.
Виђам те у зору
кад јадан и бедан однекуд се вратим
како крај Еос исплакујеш росу
али није та Света Вода за мене
јер ја сам прогнан
и предат хаосу
и патворим живот лепећи комаде
разбијених снова
бајка
машта
жмурећи насмејан живим
бежећи у привид од најезде нове.
Нова Содома и Гомора
на асталу је гомила закланих животиња
гледам искривљена лица која
звекетом чаша покушавају
зажелети следећу гозбу још раскошнију.
Гледам их скупљен у себе
увеличавајући та лица кроз дубоко дно чаше.
Зашто сам овде?
И какви су то људи
које у очају пригрлих као своје?
Један без прста почиње планинску дерњаву
налик песми
странац маси са крвавим очима
прича о здравом јелу.
Једите мене
Ви које не познајем
поједите мене.
Запуште…

Памтивек

Ко си ти?
Шта желиш?
Зашто ме будиш?
-Ја сам Памтивек.
Ја сам сво човеково искуство
брижљиво скупљано вековима.
Немој се бојати
ја сам "Твој"

                                  *  *  *

Најлакше је рећи "сасвим је луд"
док погледом од неба тражи милост
док цвили као рањено псето
док уједа и гризе
док главом немоћан, скрхан
удара у зид постања,
најлакше је рећи "сасвим је луд".
А луд сам
Јесам!
Где сам стао погледом?
Смрвљен!
Смрвљен!
Смрвљен!
Ја гледам!
Ја гледам!
Ја гледам!
Таштина!
Улице су се шириле у бескрај
и скупљале у конац.
Не презирем ја ни вас
који сте ме већ пијаног напијали
који сте се церили
озбиљности мог угашеног погледа.
Не презирем ја ни њу
коју сам дозивао док је одлазила
Врати се...
Врати се...
Не одлази...
Свет ме плаши...
Није се ни окренула
и забрујала је гвоздена машина
која је склизнула ка Бранковом мосту.
И чему сад булевари
и улице познатих људи
и све те полунаге жене
које се као змије желе обмотати
око мог празног тела.
Шта желит…

Бела ноћ

А волео си је?
Пусти. Не буди врага.
А и да сам је волео, шта је љубав?
Идеш тако за неким облацима
пожурујеш свитања због неких нових ноћи
и стрепиш.
Не бројиш дане,
знаш да нема тог скелеџије који би те пребацио преко.
Једном сам је слушао како спава
ловио виле да је песмом дочекају у зору
и украо једну чипкану блузу за њу.
Видео је како пребира плочнике на кеју,
како осмехом прави таласе
и пресеца воду као онај из давнина.
Чувао је од оних невидљивих тајни
док ми и она није постала тајна.
Занесењак је заборавио живот, стоји
а љубав не зна за станице.
Занесењак, мајку му јебем.
И?
Шта и?
Нема и.
Огуглаш. Зајашеш ћутање и жмуриш.
Прејашеш и тај брег.
Постану ти мрске и ветрењаче
не вуче те више ни онај зов сласти,
за небом јашеш.
Живот ти одлази неким другим друмом,
а ти се и даље вртиш по сокацима где је некад живела.
Залазиш по неким вукојебинама насилно тражећи нове изворе
а и даље сањаш Белу ноћ.
Јесам, волео сам је.


Чекао сам је

Да сам је чекао, чекао сам дуго
срамотни часи, узалудне мисли
Сава је примала моје немире
а тутањ бродова враћао у стварност.
Чекао сам је на кеју
чекао сам је у дану
чекао сам је у часу
чекао сам је у свом невремену
и нисам је дочекао.
Безазлени људи су пролазили
небо је намерно ћутало
заобилазиле су ме и сенке
покоравајући се моме узалудном чекању.
Чекао сам је у нади
чекао сам је у сети
чекао сам је зарад будућности
чекао сам је у својој заљубљености
и нисам је дочекао.
Док сам је чекао
она се негде смејала
док сам је чекао
она је и друге лагала
док сам је чекао
она се уз другог привијала
док сам је чекао
она је негде била туђа.
Чекао сам је у страху
чекао сам је у сазнању да неће доћи
чекао сам је у љубави
и нисам је дочекао.

Била си почетак свега ( Милица)

Била си почетак свега, Крао сам облаке небу твоје руке да красе Звезде сам варао да се у твоје име сложе Да те универзум гледа, Милице.
Набујали потоци су твоје име певали Ветар сам измолио да носи мирис твоје косе Врапци су ми јављали када ћеш стићи Време због тебе тече, Милице.
Знатижељни туристи Београд ће памтити по теби Сећања са корзоа ће твоје хаљине бити Асфалт ће чувати твоје кораке Пешаци ће твоје име клицати, Милице.
Убеђивао сам себе да си ме погледала Од пролазника погледом тражио залудну потврду За твојом сам сенком дуго ишао Да тебе спознам, Милице.
Крај реке сам дане проводио У боце стављао папир са твојим именом Надајући се да ће неко крај Црног мора Спознати да постојиш, Милице.
Анатему сам стекао попове терајући Да у молитви за тебе моле Несрећници су се смејали мојој заљубљености За коју не хајеш, Милице.
Месецима сам у књигама тражио твој долазак Песме писао да те њима огрнем Јутро је пристало твојим ликом да ме буди Кроз прозор у ваздуху сам тебе видео, Милице.

Ти си почетак свега, Милице.

Номад

Прешао сам пуно миља
обишао неке "Свете Горе"
ти си увек тамо била
где су моје освитале зоре.

Будио се на крај света
и живео неке боље дане
па се сетим оног лета
те слике ме пронађу још саме.

Бежао сам, иш`о некуд
скривао се од сурове јаве
ал се брзо враћ`о отуд
када ми се твоје очи јаве.

Нигде нисам наш`о спаса
од погледа и од твоје сени
па се срце усталаса
пут под ноге, ајде даље крени.

Идем даље пут ме води
ваљда за ме има неки кутак
где ћу да се ослободим
и без тебе ја сам само лутак.

Презри ме

Презри ме у сваком помену на мене
не скривај на лицу да су прошли дани
испуњени срећом, само нама знани
и да су све моје избледеле сене.

Презри ме у часу и када ме хвале
кад се неки људи по добру ме сете
презри ме и кажи нарави сам клете
и да успомене о доброти спале.

Презри ме кад дођу осећаји нови
кад се срце твоје новом жудњом буди
нека твоје биће упознају људи
и супротне мени ти ка себи зови.

Презри ме што волех све на теби мила
што радостан снивах неке дане боље
осетио нисам да ти немаш воље
и да ти крај мене ниси срећна била.

Сонет I

Мислио сам драга римама ти рећи колико за тобом моје биће жуди колико би срце крај те да се буди и да наше лађе заплове ка срећи.
Сви су снови моји исплетени дугом испод које мила сваког дана прођеш чекам, венем, копним кад ће да ми дођеш и испуниш срце заробљено тугом.
Нека прођу часи свакe мисли тужне нека срце моје заборави ружне осећаје који море ме у ноћи,
Над којима само нестрпљење гори пред олујом с којом срце ми се бори испеваћу песму са којом ћеш доћи.

Следбеници

Нема тих путева ни стаза
по којима за њеним кораком
неће кренути велике војске
на којима се неће сукобити
све бесане ноћи и немири
нас излуделих, изгладнелих
живих костура
који манити, ослепљени
лажју заведени
идемо за њеним привиђењем
за њеним речима
заблудама
обећањима
идемо саплићући једни друге
идемо носећи једни друге
убијамо се и помажемо на путу до ње
храбримо и соколимо
хвалимо се даном у ком нас је пољубила
сећамо се мириса њених груди
док смо их љубили.
У ноћи око ватре причамо легенде о њој
ујутру затрпавамо сваки траг одмора
и настављамо даље јурећи.
Сложни смо у несрећи
мрзимо једни друге
јер сваком је дала пољубац
сваког је уверавала да је једини,
а сада нас бескућника има
хиљаду
хаљаде
хиљаде
који остависмо све и пођосмо лудо
са жељом да њој угодимо
скујемо
направимо
више да јој будемо поданици него љубавници
да двoримо и гледамо
како други љуби њена бедра
и док се она у тој страсти извија
ми као деца крупним очима
гледамо њено голо тело
и сећамо се како смо и ми некад

Ниси ти крива

Ниси ти крива сиротице моја
разбили су таласи све лађе
и венем на доку чекајући нове.

Прећи ћу једнога дана на другу обалу реке
и ако ме око старо изда у томе часу
када ме видиш смеј се, знаћу те само по гласу.

Ниси ти крива живот је један,
а најгори студент сценариј пише
окрени се, иди, свака се бол временом брише.

Пусти ме да ћутим, окани ме снова
нек престану јутра с бојом твоје косе
и ветар што носи мирис твога мора.

А да знам да летим, летео бих к теби
умрљаних крила од натрулих снова
и дуго на твоме гугутао трему.

Где сам тражио срећу

Када је изашла из моје поезије
и онаква стала пред мене
обезвредила је све стихове о себи.
Разоружала је сва моја утврђења
наоружана љутим песмама
самовољно се прогласила за владара мог рукописа
и постала нешто више од речи.
Бацала је под свој лаки ход
сва искуства сабрана годинама
откривала господство међу задртим балканцима
и покоравала их својим покретом.
Саветовали су ме да тражим срећу
говорили да се може и под каменом скрити.
Многе сам каменоломе отварао
безуспешно трагајући за њом
која је узрок свих лепота.
Тражио сам је по трагу песама
неколико пута претрчавао земаљску куглу
празнио метрополе проверавајући лица свих грађана
развијао уврнуте методе да пронађем те очи
и да их у једном јутру осликам.
Трзао сам се на сваки злонамерни кез
умишљао да то поганци пене за њеним кораком
бранио је у мислима од крда разуларених мангупа
спреман и да погинем са њеним осмехом у очима.
Данима сам опседао малу пошту
надајући се да ће ми стићи писмо
из неких удаљених крајева
и да ће ми домород…

Више се нисмо сретали

Више се нисмо сретали, ни случајно ни намерно
иако сам молио и овог садашњег
и хиљаде оних заборављених и превазиђених богова
да макар из своје небеске досаде
направе један облак под којим ћемо се срести,
остали су глуви, сви до једног, на моје молитве.
Сад више не знам да ли сам живео поезију
због њеног присуства, или њеног одсуства
али тек остаће једна песма која ће ући у читанке
и која ће бити звезда водиља
свим оним који после мене буду певали о њој.
Понекад би ми стигао њен глас
који и исплетен стварношћу
нагони ме да мислим да је привиђење
и да мали светлећи екран
са словима њеном руком искуцаним
није ништа друго до моја пуста жеља
да се она, некад, поново појави.
Нисам је тражио, као сви заљубљени, у ситницама
да бих те ситнице у ноћима алкохолне власти
претварао у сва мора и све океане
да бих том силом описао њено недостајање,
а сутрадан у мамурлуку проклињао и њу и алкохол.
Нисам.
Ја сам је трезан, тих тражио у великим стварима
у пролећу, априлском небу, мирису липа
у облако…

Шта ми вреди

Шта могу бити силна чекања
наспрам једног осмеха
наспрам свих оних измишљених успомена
којима оковах свој дан
надајући се да ће се поновити.
Шта ми вреди време које заустављам
да бих у једном дану сабрао
милионе оних наших неостварених жеља
које се под твојим прозором уредно слажу
сваки дан када их пошаљем.
Шта ми вреди историја
за коју кажу да се понавља
када ја немам времена живети хиљаду година
да бих опет у неком тренутку
ухватио твој поглед.
Хиљаду ствари измишљам
и слажем их по полицама
и свакој од њих дајем неку твоју ману
да би у ноћној тами
тишина вриштала твојим гласом.
Плава небеса су ужарена
списком мојих жеља
које се дижу као свитања
сваким мојим мислима о теби.
Снови се руше као дечије кућице од прућа
пред олујом твог погледа
који у тами прогони у оне далеке снежне крајеве,
у којима остајем вечно заробљен
трагајући за твојим корацима
које си оставила одлазећи од мене.

Кораци

Поломили су још једно дрво. Младић који је сав срећан кидао свој сендвич, по изразу лица и говору тела, после ко зна колико времена, пројурио је поред мене. Корачао сам сурван у себе, без себе. Немам мајку која ће бринути где сам до сада, немам девојку која би љубоморисала да нисам у загрљају неке друге аспиде. Путујем слободан и празан. У глави кљуца глас једног аустроугарског официра у плавој униформи који говори неку своју песму о Београду, са израженом тешкоћом изговора Р, које ме додатно нервира. Добрица као да ме саветује Немојодустати сине. Видим њу која окренутих леђа изговара Пријатељство и познат глас из ваздуха који пита Шта Русија? Капљица се запутила у Црно Море, иди, носи сен данашњег дана.

Љубав

Парајте небо речима
у ваздух уткајте стих
звезде сликајте очима
ал` не тражите неку од њих.

Љубав пустите другима
ни њој не тражите крој
јер заблуду своју стварате
кад мислите да сте у њој.

Вила

Бела вила сан ходила
на криоцу моме била
кратко ноћца потрајала
светлост дана сан убила.

Викала ми вила таде
"љуби драги ноћ је брза"
а ја болан и не хајем
њој на лицу сину суза.

Ноћца прође, дан се јави
светлост плени дома мога
кад ја видех неста виле
одлетела с крила мога.

Да ми је

Да ми је имати један цигански оркестар
ал не да певају, само да гуде
да оним својим старим ћеманетом
доврше мрежу која ме је одавно сплела
да гуде и не питају "Колико још бато"
већ да троше своје жице
на моја жива ћутања.
Да свирају оне мелодије које препознајем
и да сваку заврше великим уздахом.
Да ми је стећи једну собицу
па да у њу закључам
оне снове пелина
и да их уплашим песмом.
Да ми је распродати све ово што имам
разделити срце убогима
пониженима дати дан,
а оним далеким вратити успомене
Да ми је једном заспати.

Даљина

Тебе је осмислило време
тебе су правиле године,
а ти си остајала далеко
негде у тишини.
Доносио те је к мени
ветар олујни
небо је давало твоју слику,
а ја сам гледао чежњивим очима
ка небу и твоме лику.
Пролеће те је звало к мени да дођеш
богови су слали гласнике своје,
а ти си ћутала негде далеко
где магле скривају очи твоје.

Лутања

Ишао сам
дуге сам трошио путе
парао небо песмом
играо се кишом
глумио странца
у зачуђеним варошицама
и одлазио буком.
Истицао друге заставе
на већ освојеним висинама
утапао се у зеленим ливадама
потоком брисао траг.
Ишао сам
бежао сам
постајао лист
постајао роса
нашли су ме као дугу
склупчану и уплетену
међу жицама.
Нашли су ме
као стари лонац
олупан
и остављен крај бунара.
Нашли су ме
и склонили.

Стани

Стани
Ја нигде не журим
у које пловимо воде
године само имам
зар њих иметком да зовем?!
Где смо
докле смо стигли
да ли је ово крај
шта имам у репу своме
за чиме жалити сад?!
Не жури
ја немам ништа
ни куће мале
ни трошни кров
немам ни оне топле тренутке
да свијем негде под капут свој!
Полако
мене ћеш увек стићи
немам се склонити где
мене ћеш лако наћи
кад кренеш уз овај брег!
Лагано
пусти да идем
до земље свија ме терет
ништа од мене узети немаш
ја све што имам стаје на мене!
Пусти
стићи ћу тебе ја!

Grottesco

Нису ме опиле ноћи ни оно у њима безобразно па сам убијао и секао лешевима затрпавајући траг дана крв сам испијао и зенице ширио да постанем ноћи сен да живим магновење пошасти да заборавим плаво небо и топли сунчев зрак. Да лутам и бдијем не да бих прогањао већ у тами тражио спас. Да бежим, да се скривам да у црном још црњи будем да не видим лица на њима очи бистре и никакав не чујем глас. Ја бирам црне путе на којима пустош влада и где са обе стране висе умрлих жеља боли скупљам их, бројим човека само жалим јер верује и заборавља. И гледам те црне мрље које су некад биле вера у боље сутра вера у нови дан биле су и љубав биле су и радост сада су само давних надања прах. И све видим и све знам чему сте тежили некад док сте у заносу младости снивали животни век. И све сте заборавили, отупели убијао вас је живот. Али и даље волите дан и као богаљи и као проклети и као тек јуче рођени желите сунца још да гледате и живите још који трен. Ја нећу. Ја волим искреност таме где не живи надања…

Још данас

Сећам се... Увек је некако сам седео испред продавнице увек нарочито тих гужва, галама, а он онако скврчен, смањен, тоне. Увек обореног погледа глава пада на колена и држи то несрећно пиво као нешто последње на свету. Једаред се задесимо сами... Виђам га ту, човек је... Пије ми се... "Ако ћемо заједно, милостињу нећу" Узе ону флашу наздрави не дижући поглед "Још данас" Тад сам му чуо глас Мајку му... Реже, ево овуда кида одзвања оно "Још данас" Али некако тихо жалостиво и надајуће. Не знам, пролазило је време попили бисмо тако по које ал` нисмо причали шта да ми прича шта да му причам долазио сам да чујем оно "Још данас" А онда једног дана... Подиже главу Очи...  Јој... Ухвати ме за руку дода ми флашу и онда држећи ме и даље  рече: "Данас" Ал` некако смелије и даље тужно али смелије наздрави и опет спусти главу.  Нисам му знао име нисам ја требао њему није он требао мени... Нисам га више виђао... Данас кад попијем неку из неког чудног…

Трен

И док су ме убијали
ти си стајала и гледала
и ни једним својим покретом
ниси одала бол
била си јака
ил` можда срећна
ја никад нећу сазнати то.
Гледала си
била си сведок
како оштрица ножа реже ми врат
и како моје високо чело
паде на земљу и поста прах.
И знам гледала си
погледом хладним на свежи леш
ал` то је само мртво ми тело
газе по њему, гледај јер смеш
и мораш остати храбра
јер само такву ја тебе знам
и нек се триста задесе чуда
и мртав за те бринути знам.
И гледала си то није тајна
док џелат пос`о не сврши свој
и како моје бацише тело
и неста светла, а наста зло.

Немој се сећати мене

Немој се сећати мене ни кад те сломе боли
ни када једнога јутра далеко осванеш сама
немој се сећати мене ал` знаћеш као воли
уморно срце моје којем си презир дала.

Немој се сећати мене ни оних мајских дана
када сам чежњиво чек`о кад ћеш до мене доћи
када су очи биле препуне љутих рана
и када бесан хтедох другоме крају поћи.

Немој се сећати мене прошлости неке давне
и оног дивног тренутка којег смо нашим звали
немој се сећати драга нек радости твоје бране
све оне дуге часе које смо срећни знали.

Немој се сећати мене ни мојих давних речи
којима тебе славих на свету најлепша жено
немој се сећати мила нек разум сећања спречи
и нек у миру живи то лице твоје снено.

Немој се сећати мене ти нећеш остати сама
брзо ће под прозоре твоје нови јадници доћи
немој међ` њима никад тражити погледа знана
јер испод прозора твојих ја никад нећу проћи.

Ниси ти за двоје

Ниси ти научила у двоје
само за једно грађен ти свет
у њему срећа није у пару
ту с једном латицом вије се цвет.

Ти ниси никад гледала јутро
док се у наручју увијаш сва
за тебе рука у другој руци
није тренутак који се зна.

Ти не знаш делит`, ти не знаш мрети
од бриге љуте док пада ноћ
да ли су живи они што желе
кроз љуте кланце до тебе доћ`.

Ти не знаш шта је брига због бриге
колико слутња разара сне
теби је живот широко поље,
а ти си воћка што сама зре.

И све су дугих надања часи
старог проклетства на мени коб
са твога срца све ређи гласи
не мораш бринут`, бринуће Бог.

Нисмо ли снивали више?

Бежао сам од тебе, тражио мир у забитима у далеким брдима силом трошио дан залуђивао себе мислима да си далека покушавао мајем живот обнављати.
Ноћима сам ближио километре у ниском небу решавао загонетку зеленилом за тебе ткао хаљину презирао савршенство цивилизације.
Дивљину сам кротио својим ћутањем иза плавих брда твој сам снивао град себе сам оправдавао при недостатку људи планинском ветру сам продавао твоје покрете.
Данима сам убеђивао јоргован да процвета лагао га да ће ти се процвао допасти сваким његовим пупољком твоје младеже бројао и свом лудом бесмислу давао сјај.
Сваким јутром сам твоје додире осећао у неким чудним пићима ковао планове одсуством контроле нудио решење излудео погледом зверајући у даљ.

"Тебе"

Тебе би срце волети хтело
али не уме пронаћи речи
и оно што би изустит` хтело
увек га нека бојазан спречи.

Тебе би руке грлиле моје
и нежно гладиле косе ти дуге
али у телу оловне кугле
врате ме увек кад теби кренем.

Тебе ће моје волети очи
сам сам у њима диг`о ти храм
тебе ће песма славити моја
ти ми остајеш вечити сан.

24. песма

Гледам ти појаву сјајну
што лепотом осваја дан
далеку и мени страну
на земљу спусти се рај.

Гледам ти косе дуге
у њима процвали цвет
на срцу стежу се струне
тобом дичи се свет.

Када кренеш се градом
и време устави ток
прати пролазник крадом
погледом на твој бок.

Њише твоје се тело
к`о у ветру младице прут
питам срдашце смело
хоће ли пристат` на труд.

Хтело моје би око
у теби гледати све
да имам крила к`о соко
и с тобом летет` у свет.

Сан

Снове су моје гушиле море
стално се неки слутио јад
онда си дошла, дигла ме горе
моме починку вратила сјај.

Од тад се душа радује ноћи
срце уздрхти кад пада мрак
надам се да ћеш опет ми доћи
да ћеш ми лепа ући у сан.

О Свети Боже, о црни душе
не знам чији ово је рад
пред вашом вољом остаћу скрушен
појава њена мени је дар.

У сну је блага, сва је у белом
и док се носи над њом је сјај
гипко се креће ка мени сненом
уз моје груди свио се рај.

И док те грлим, грлићу јастук
нек ти се коса распусти сва
нежно се скупи у моје руке
милуј се лепа девојко сна.

Дуго те љубим по врату белом
на образ врео стављаш ми длан
срцу си моме, том срцу свелом
вратила давни љубавни плам.

Песници

Коме да сутра верујем
ако сам до сада грешке правио
ишао сам за песмом Пушкина
и неке заблуде славио.

Веровао сам у истине стихова
слично и своје градио
гледао очима дечачким
добротом срце правио.

Веровао у дане среће
с књигом у руци сањао
слушао велике песнике
њиховом делу клањао.

Данас су песници пропали
свет их због лажи проклео
машту смо њихову следили
њихов нас ђаво саплео.

Чека се само тренутак
да се и народу обзнани
"Песници су вас лагали
истину нису спознали".

Ако, и нек сте лагали
о бољим данима снивали
машту у песму точили
снове од зла сакривали.

Ми вас кривити не смемо
сами смо вас пратили
стихове истином узели
и опет погрешно схватили.

Ви сте љубав певали
људи су нагон следили
ви сте их срећом учили
ал` они су победили.

Срце

Ако икада дођеш
у срце, празан стан
видећеш славу празнине
у кутку само рам.

Видећеш зидове мокре
срце је чудан дом
прашина сетом гори
остави ожиљак свој.

Питаш се где ли су ствари
осмех, посао мој
нема твога портрета
мучан је пустоши звон.

Сад се само окрени
видиш да нисмо ту
касно се љубави буде
залудан беше труд.

Краљица

Нико те неће опевати
сви велики песници су поумирали,
а ми који то покушавамо
само смо бедници
који раскривљених вилица
зуримо у твоје кораке
пенимо у борби
ко ће лепше рећи о теби
правимо тајне састанке
величајући твој лик
Живела наша краљица!
Сви смо ми заљубљени
не, ја сам заљубљен
не, нисам заљубљен
ја сам слуђен.
Нема ту више разума
неко проклетство те гура
 у моје стихове
ја се одупирем
не дам
ноћу ме нешто гуши.
Причао сам неким сељацима о теби
твоју лепоту преводио у тоне жита
јутра тог живота
да им објасним тебе
јекнуше сложно у глас:
"Она је као добра година".
Не, као добар век
као сва добра од Христа до данас
као све воде у једном мору
као универзум у теби.
Ако је Бог за седам дана створио свет
зашто су ме вековима лагали
и од мене скривали
да си ти сама савршенство тих дана.
Лажеш. Немаш деветнаест година
ти имаш хиљаде и хиљаде година
кроз које си сабрала све лепоте и чари
да би се појавила данас
и мени открила свет.
Живела моја краљица.

Ловац на сенку

Зимус је било тешко.
А ево сад је дошло пролеће
некако нагло
јутрос све зелено.
Упијам ове дрвореде
на Старом Граду
очима славим сваки нови пупољак
а она, свукла онај џемпер
и у провидној блузици ме прати.
Пролеће је. Април.
Срасле су све оне зимске сете, туге
пун сам неког елена.
А она?
Шта она?
Зимус је добила име.
Не, нисам јој био кум.
Сада ни имена нема
овај април опија, смеје
не воли лична имена
даје је у виду сени
што ме омета кроз дрвореде
баца је тамо где би ме могла чекати.
Април.
Све врви од девојачких груди
које би да се милују
угибају се под неспретним корацима
траже многе погледе.
Не видим их.
Не осећам их.
Излуђује ме сенка
што се из децембра обукла у април
и онда још тишим корацима
пребраја моје мисли
тражи нова значења
тражи нове боје
излуђује ме својом инфериорношћу
голица ме
смеје ме
помази неким осмехом
одбије неким погледом.
Сенка је!
Нема осмех!
Нема очи!
Чиме ме мази?
Чиме ме одбија?
Нема више тих јарких боја
које одбијају снег
није више децембар, сад је април

У погледу једне жене или Оковани Прометеј

Сазнала си оно што ниси смела да знаш
ти си видела и у томе препознала нешто,
али ја нисам трагичан,
а ти ми судбину Прометеја прорече.
Ја не могу бити толики човекољубац,
а да мрзим своју судбину
и над њом ламент да бдим.
Не једе мене птица
моју јетру жваће и кида
нешто веће.
Нисам Прометеј!
И нисам срећан када ме стављаш у ранг
са највећим међу највећима.
Нисам Прометеј!
Ја немам тридесет хиљада година
за ваше казне,
али нажалост и ово мало живота што имам
за вас дајем.
Ја нисам умишљен,
али и Кратос и Биа су и данас исти.
А ја ћу опет и оно што хоћу
и оно што могу
дати за онога што је из раја прогнан,
и за његов погани род.
А ти ми суди,
али ја себе гледати не могу
ја такав живот не знам
ја такав живот не желим.
А сада слободно ме окуј
јер нема тих рана и боли
које ја не могу поднети,
али нисам Прометеј.
Нећу да ми будеш једна од Океанида
и нећу са тобом да жалим себе,
нити ја себе жалим.
Ја само све вас волим,
а тебе највише.
И то је моја утопија.

М за М

Скривено у сећањима
и можда мени страно
очувао сам у души
дрхтаје два ока.
Сада чујем кишу
тешим се да је летња
и да ме негде чекаш
склоњена под стрехом.
А онда мисли плове
човеково тешко бреме
враћају неке слике
из оних прошлих дана
када сам једва чек`о
да прођеш ту, крај мене
и да ме запљусне чежња
к`о вали океана.
У глави мирис мора
у срцу тешка бура
у мом се мутном оку
једнако привиду рађаш
и пуни ова сета
остатак бића мога
увек ћеш бити ту
док срце уме да сања.

Крај

Где ће сад слетети срце?
Ово сад није свет
већ утвара неких нових
стециште, зборно место
у којем авети плове
и морала нестаде суд.
Данас је оно време
за које Библија рече
да ће пре Сина Светог
у наше домове ући
зли, зли дух.
Више ни зоре нема
сада је доба неона
и у том магичном светлу
само је корак наш.
И више нема слободе
разум је потиснут давно
и у сваком кутку
блудништва ниче цвет,
све се свело на нагон
важно је само тело
и врисак оног ужитка.

Пријатељу

Видиш ли друже у овом диму
који нас прождире
који нас слама
видиш ли у њему
истину силну
што се ко привид
пред нама ствара.
Познаш ли можда
у горком пићу
свих наших судбина
тешку јој коб
подигни поглед, прогутај сузу
јер ми се нећемо одати том.
Ноћас нам тешки креће се ход
градом у који се увукла зима
месец над нама цео и крут,
а ми к`о ране распетог Сина.
Ниже се пред нама сокак по сокак
нама и поглед постаје нем
око нас све је она срамота
којом је човек испунио век.
Кисну нам мисли
покисла тама
наша је прича
ћутања тек
дуго смо друже ћутали живот
нашем су ћутању пришили пех.

Песма о песми

Ја тебе немам песмо
ја тебе само злоупотребљавам
гурам у твоје нити
свих блудних мисли жал
само те Свету тлачим
гушим болима простим
убијам оно чисто
што једино има чар.
Само те силим!
Кроз тебе презир кунем!
Кроз твоје честито име
властити сипам бес.
Ја тебе не волим!
Твојих се истина гнушам!
Залазим у таму душе.
А твојим очима гледам на свет.
И гледам
и гледам
и гледам.
И гледаћу!
Од тебе се отимам
теби се дајем
час ме ти поразиш
час славим ја.
Некад те газим
некад те пљујем
кроз тебе само просипам јад.
А ти се иста простиреш туда
и тако понизно допушташ све.
А ја сам те преварио
ја сам те слагао
обећавао сам ти неке риме
неке љубавне ствари
неке лепоте
један зелени мај.
И све сам те слагао!
Риме сам прерастао
љубав заборавио
у срце уселио неке ништавне ствари,
а тебе сам одгурао
злоупотребио
крио се иза твојих стихова
тебе кривио за све
да бих ја
неокаљан
привидно невин
привидно слободан
мислио да живим!

Бедна песма

I
Шта ти је живот
ко га је сазд`о
кад си у њему видео сласт
кад све је створено нагон да буде
све је ништавно
све је сам јад.
А ти се над`о несрећни брате
тебе је пусти носио сан
ти ниси знао за пакост људску
ти си у песак забио врат.
Ниси ти марио што други има
све лепше, боље што немаш ти
ти се над понор навио тамни
када су њу имали сви.
Ниси тражио само си дав`о
кад ниси дав`о отим`о свак
ти не знаш робе узети за се
мислиш доћи ће тај неко драг.
немој да мислиш, немој да сневаш
нема тог неког да буде твој
настави даље, пузи сам земљом
јер свак ће лећи у један гроб.
Тргни се мало, отерај мисли
јер данас није моралан свак
немој се више бавити њима
немој на душу навлачит` мрак.
Питаш ме како? Шта још да чиниш?
Kако из таме да нађеш пут?
Немој да питаш, одговор не знам
настави даље, живот је дуг.
Пусти што пале, пусти што руше
ти живи мало на рачун свој
нећеш ти један променит ништа
пусти се тога држи се свог.
Погледај небо, погледај земљу
шта видиш у том, видиш ли спа…

Немоћ

Понекад те презирем
јер, ето, да оправдам своја хтења
и да у својој немоћи
нађем разлог ове боли
да се нагнам да мислим
да ниси права
ако права данас и постоји
да ти нађем хиљаду мана
(а које ће само једна врлина надјачати)
да те ставим на листу узалудности
да заспим.
Да се пробудим уморан
Да се пробудим сможден
да никоме не кажем добро јутро
да ћутим на сав глас.
Да кренем кроз време
да спојим хоризонталу и вертикалу
да пробудим уснуле.
И да само набрајам
да се само сећам.
Свима што хуле на све
оним најбучнијим
оним што у болу ћуте
и оним што се кају
причаћу о теби.
Нек онда хуле на мене
нек најбучнији вриште твоје име,
а они што се кају, нек се кају за све.
Ни тада ја нећу стати
ни тада ја нећу гледати у звезде
ја ћу уморним кораком грабити даље
погнуте главе,
а на раменима
носићу бреме љубави.

Живот

Теби ће рећи да је живот тама
да сваки дан нове боли носи
да свако јутро твоје снове слама
да нема напред, сви смо ми у ноћи.

Клеће се они да све живо знају
да нема труда и у њему спаса
причаће да те тобож они знају
и да смириш снове што душа таласа.

Зар ћеш њих да слушаш ништарије бедне
што их сваког дана туђа туга храни
зар ћеш чистог срца угушити жеље
јер ти они кажу живот није прави.

А шта је то право ако живот није
шта је то боље од сунчевог зрака
шта је то лепше од мириса зоре
има ли ово она друга страна.

А они кад знају што не иду тамо
шта ће у животу који нема смисла
они теби вичу овде није здраво
с ногама на земљи чврстим као биста.

Знај још ово да сви ти што труне
да нема чари у лутању земљом
они се моле да што дуже живе,
а теби ће рећи смрт је слатка само.

А ти крени жељно кроз пространства дуга
нек се очи твоје свом лепотом сладе
нек се душа чиста напије свег блага
живети животом има ли шта драже.

Богојављенски сан

Ти мене водиш неким чудним путем
газим кроз крш промашених снова
ти мене гониш у најдубље куте
где бол је светлост, тамо где је она.

Ти не знаш стати и пустити мало
да ове руке пипну друга миља
својим си штапом показао - Право
тераш ме тамо где се она скрива.

Ти мом животу све си ново дао
уздиг`о мисли до небеских сила
срцу си неку нову наду слао
показ`о ми њу, ону коју снивам.

Ти мене носиш и од мене тражиш
да у њеном срцу вечни пламен будим
ти тражиш да ја њену руку такнем
ти желиш да ја њено лице љубим.

А ти не знаш ништа, ти само желиш
док она неке друге снове снива
ти мене гониш да ка њојзи тежим,
а не знаш да мрем, испред њеног зида.

Захир

"Захир, на арапском, значи "познати, видљив", у том значењу он је једно од деведесет и девет имена Божјих. Народ у муслиманским земљама тако назива бића или ствари које имају језиво својство да су незаборавни и чија слика, најпосле, излуди људе."                                                                                                                        Хорхе Луис Борхес




Никада те нисам упознао, а уверен сам да те дуго знам као свет ону причу о Христу која се вековима шушка. И док сам ти у мислима одавао највеће тајне и тешио те пред небеским ватрометом,  тебе су други познавали ја нисам. О теби су више знали продавци новина имали су више реченица са тобом и приграбили више осмеха  својим буљавим очима. За мене си била, нешто друго треће, пето у односу на њихова хтења за мене си била прича ушушкани сан мирис јапанске трешње и оно далеко, мистично, туђе. Ја нисам трговац, не знам да сабирам масном оловком не знам да те купујем, продајем не знам да вагам и крадем. Ја те само сањ…

Даница

Несрећна је зграда на окретници трола, Данице
све дође и прође
врти нас као чигра,
али остају они мириси
који не бледе, сећаш ли се...
Остају жуте и црвене плетене капе
остају пољуљане чежње
остаје дрхтави глас у јануарском парку
поглед у даљину, размишљања.
Гураш се на место последње особе за позив
причаш о другом пару очију
плаво ти није омиљена боја,
Овде си Даница,
а исто тако могла си бити и
Вера, Божица, Јелена,
или било која друга срећна жена.
Име ти је ишчезло
само га још ти памтиш.
Сећам те се по станици на Славији
по лепим борама око очију
по твојих осамнаест година
по преподневних једанаест сати
негде у децембру.
Волим те по ћутањима
избегнутим одговорима
питањима: "Хоћеш ли ме повредити."
Волим те јер ме не волиш
волим те јер си сањар који то крије
волим те због твоје Коштане и твоје Антигоне.
Мислиш лажем те, не волим.
Знам, нестабилан сам као и ова песма
плашиш се.
Чуваћу те само зими
лети не, јер тад бих заволео само твоју фигуру
младе набујале груди
гола кол…