Постови

Приказују се постови за 2014

Ја залуд кличем

Ја залуд кличем и истину тражим
у дану без мира што ми душу гаси
у ноћи, у болу стрепњом изатканим
ја залудно кличем и надам се правди.

Ја у неспокоју обраћам се теби
иако те срећан призивао нисам
зато прво молим да пресудиш мени
јер сам своје грехе начинио свестан.

Снивао сам, Свети, све што није моје
чинио сам све зарад ове страсти
желео сам срце испунити своје
одрекох се тебе рад земаљске сласти.

Желео сам имат` душу једне жене
Афродиту правих у машти, на јави
зато суди Боже за похлепе клете
јер чежња и стрепња моју душу дави.

А кад свршиш са мном сав је пос`о свршен
јер у мору грешних, нико грешан није
погрешка је моја што за туђим жудим
зато суди Боже ил` да суде људи.

Ја само желим

Ја само желим да се крај ме будиш
да освит зоре на рамену чекаш
да се јако, страсно приљубиш уз груди
и трен тај да траје докле буде века.

Ја само желим да се у тишини
твоја бела рука о мом врату свија
да оно све што сањају људи
ти мени будеш срећо моја жива.

Ја сањам само, све су снови пусти
далеко је јава сновиђењу моме
далеко је све што срце изусти
остају ми само ноћи ове болне.

Незнанка

Ја заволех тебе незнанко
онако како се воли домовина
онако како само гладни воле парче хлеба
и као што ратар воли пролећну кишу.

Заволех те без иједног додира
полудех без иједног поздрава
и почех у машти да те одевам
у најлепше тренутке љубави.

Јутарњу кафу пијем са тобом
извајаном од љубавних уздаха
причам ти да ћу отићи у Сибир
и да ћу те тамо дуго чекати.

Ноћу те обично нађем склупчану крај јастука
негде на граници између твог и мог дела кревета
где се испод покривача злати твоја коса
и одакле сваки мој покрет прате црне очи.

Дању корачаш по мојој сенци
видим те у стаклима робне куће
и не разумем старицу зашто наплаћује
само једну карту за биоскоп.

Надања

Није све новембар и није све јесен
на другоме крају сада цвеће пупи,
а ја немо идем тим оком занесен
иза мене сви су затрављени пути.

Кажу да на југу, где су топли дани
и где вино точе девојке ко виле
брзо би се лека нашло мојој рани
брзо би се моје очи избистриле.

Далеко је југ, далеко су ноћи
у наручју своме само јаде свијаш
са надом се будиш да бол тај ће проћи
и стално изнова о љубави сниваш.

Сам

У овим раним ноћима
јављају се и први кружоци
младалачке седељке
дуга опијања, смех
за прво дугме кошуље качиш смелост
преузимаш улогу дворске луде
живиш, мислиш битан си
воле што си ту
гледаш у искривљена лица,
пијане очи,
сви се смеју твојим речима
ти настављај још јаче
то је то, ја сам прави
шармантно се удвараш неким лепојкама
замишљаш да си Шамика,
а онда, пред зору,
пијани су по ћошковима
а свесни се грле,
узимају се за руке
лепојке одлазе са лепотанима
гледаш им леђа
и остајеш сам.
Тада сви забораве твоје досетке,
док си се правио важан
други су се волели
док си уживао у малој сласти успеха
нечији су се погледи укрштали,
и свак, пред зору, одлази у пару, срећан,
а ти остајеш сам,
дворска лудо.

PESME IZ JEDNE NOCI

I
Bila je najlepsa
Slicna onim devojkama iz romana
Uz koje smo mastali
Zbog kojih smo dolazili i odlazili pospani
Gledali svet izbledelim ocima
I zurili kuci da sto pre
Uronimo u svoju iluziju.
Bila je kao jednom odsanjan san
Koji sam sto puta pozeleo opet sanjati.
Bila je kao jutro.
Nikada je nisam dosanjao
Nikada je na javi nisam pogledao u oci
I kada bih joj nesto pricao
Gledao bih u stranu
Plaseci se da ce procitati moj san u ocima.
A bila je kao letnja kisa
Topla, krupna, ona koja veseli
Cije te kapljice sibaju po licu,
A ti je ipak volis.
Nikada joj nisam rekao da je volim
Da bih posao za njom do kraja
Da nema ni kozje staze ni lavirinta
Koji ne bih prosao zbog nje.
Bila je najlepsa. II
Da li je stigao glas? III
Nisam te trazio svih ovih godina
plaseci se moguce zaobljenosti tvog stomaka
Muske senke koja kvari tvoju figuru
Pogleda koji bi otkrio tugu
Pogleda koji bi otkrio srecu
Nisam te trazio svih ovih godina
Nikada te traziti necu. IV
Nisam te zaboravio
Jutro je doslo tiho
Mraz
Vedrina
Ovaj dan nema boju
Plasi m…

Када те видим

Кажеш давно су дошли са истока
прошли време, видели будућност
и скрасили се ту, да би ти добила град
да би са тобом престао номадски пут,
и крв Белих Руса имаш, али ниси ти Вера
и никада нисам био у Ваљеву
и значења речи корзо више се не сећам.
Умишљам да ми значиш, да видим твој лик
да ноћима седим уз прозор
псујем месец зашто ме пуним оком гледа
и прстом по замагљеном стаклу шарам неки лик
који може личити на твој.
Презирем јесен јер побеснели ветар
улази у твоју косу, уноси је у моје очи
и диже ме у ковитлац немоћи.
Пратим троле, зверам у групе девојака,
тражим неку која може личити на тебе,
и онда те видим
али те не гледам у очи.



Лик

Дуго сањам те очи
у њима створен је свет
не знам имам ли моћи
опеват` тај рајски цвет.

Гледам те танке веђе
дуге ко летњи дан
меке ко срца пређе
оне ми узеше сан.

Желим те усне пуне
јарке ко ружин цвет
са срца речи се круне
лепша но читав свет.

Суштина

Осећам јутарњи зрак
магла још држи ноћ
језив овде је мрак
осећам његову моћ.

Свила се магла сива
лампињон назирем тек
шта то с човеком бива
да не појми свој век.

Осећам сваку пору
што телу даје знак
човече кап си у мору
и Сунце прекриће мрак:

Oна

Она сада другог љуби
на мене су клетве пале
сад крај ње се други буди
са њим снива снове старе.

Она са њим шета срећна
из погледа љубав бије
срце њено није сетно
до мене јој више није.

Она нађе стопут бољег
који уме пажњу дати
каже од мен` нема горег
и да са мном она пати.

Пођи

Пођи сине, брате, Србине
пођи тамо где смо сви били
и где ћемо сви опет поћи.
Србин си пусти, ником се не покоравај
пођи да видиш Жичу, Манасију,
Лазареву Раваницу, Пећку Патријаршију.
Пођи и разнеси глас себрима
разнеси глас вере, наде, љубави
буди Христова милотворна реч
буди Сварогов заштитнички мач
буди оно што јеси, буди човек.
Крени брате, иза себе уместо пепела
остављај живот и слободу
други нек руше, ти гради
други нек пале, ти храбри
други нек тлаче, ти ослобађај
други нек куде, ти соколи.
Иди брате и победоносно се врати
душе и савести чисте
упамти, ми смо Словени
ми смо одрасли са вуковима, али звери нисмо
упамти и води се душом, јер нам она једина остаје.

Ластавица

Да ли сте икада размишљали о жени као о ластавици?
Увиђам да нисте!
Јављају се заједно са првим топлим данима
раскошне и дотеране.
Издижу се грандиозне из овог мора ништавила и заслепе вас.
Слете вам на срце, поседе у вашим очима, милују вашу машту.
Кобна је њихова песма, трује. Води вас кроз шикаре, преко трња и ружа
кроз непрегледна поља љиљана, да ЉИЉАНА.
Неми сте, глуви, слепи. Води вас нестварна замисао ластавице
која вас мами и нагони на дуги пут за њом.
Болне и лепе, кобне и драге, опијајуће и омамљујуће.
Данас сасвим случајно видех ластавицу у пекари.
Није она ту слетела зарад неких мрвица
нити погодног места за гнездо.
Слетела је ту да мене наведе на дуги пут кроз непрегледна поља ЉИЉАНА.
Да кренем?

Цареви

Лако је вама цареви света
јер ваша деца нису у рату
нисте изгубили оца ил` брата
нисте сломљени ишли по блату.

Лако је нагонити вечито мале
да једни другима за гушу скачу
да гладан, жедан, слободе жељан
ваше похлепе оствари славу.

Ви сте из својих удобних вила
обичном смртнику кројили капу
ал` ничија није до зоре била
свак свој грех ће платит` за патњу.

А шта ви знате камене главе
кад црних марама крене се строј
шта вама значи што куће пале
битно да вам је сигуран трон.

Ви судбу нашу к`о карту неку
бацате олако на астал свој
где прстић ваш покаже царски
ту се мора отпочет` бој.

А ми смо народ, та стока грдна
немамо име, само смо број
рад идеала, личности неке
хрлимо напред у црни гроб.

Немој да бринеш Србине

Немој да бринеш Србине пусти
што вода силна однесе све јер ми смо земља прва у свету у којој човек дукат је њен.
Немој да кудиш, Божје је дело Он ти је дао, нек узме све па чему очај и стрепња болна држава твоја уз тебе је.
Можда и ниси најбољи био сељак је српски посебан сој отац и ђед ти гинули срцем, а ти сада поганиш род.
Ти ниси своју жртвов`о децу ти одби рђо небески свод е сада грцај у беди својој стигла те казна разуми то.
Узми у памет, паметан јеси немој пркосити силином свом повиј се мало, послушан буди у овом добу само си роб.
Па када схватиш срећа ће доћи таквог ће тебе волети свак Божије Богу царево цару па ако треба и живот дат.

Ниси ме могла бирати

Ниси ме могла бирати
овакав се за плес не бира
или ме голуб испусти из свог кљуна као семе
или никнем као пољски цвет.
И да си ме бирала не би ме изабрала оваквог
кога ветар разноси као глас
који доспева све до руских степа
оваквог који ноћ милује уз месечину.
Ја се не бирам
ја ничем као коров
као бор у љутом кршу
ја се појављујем са првим ластама
доносећи нову топлину.
Ниси ме могла бирати
нити си планинар нити авантуриста,
а мој дом су висока брда
где се са орловима борим за гнездо
и рањен и покуњен, прогнан
очи скривам у крошњама столетних храстова.
Не, ниси ме могла бирати
мене је Господ спустио у твоје руке.

Јава и сан

Зашто ми сада, годинама далеко
навиру неке мисли пресахле
зашто ме слике прогоне круте
отровне стреле срцу ми прете.

Никад у миру, никад у срећи
нисам провео под небом дан
стално ме нешто гуши и смете
једна ми слика походи сан.

Не да ми нешто снивати ноћу
отима нешто на јави дах
прави од мене сенку човека
онога који не уме сам.

Дуго сам борбу водио своју
можда сам болом добио рат,
али на крају свакога боја
остане само пеп`о и прах.

Ходочашће

Кад једном кренем тамо одакле кажу да смо сви потекли
немој плакати
постоје и срећнија места од овога,
али не идем ја да тражим срећу
Кавафи написа давно, да пут за Итаку је далек
нема Итаке, ја тражим своје свето место
Ако се са тог пута никада и не вратим
немој плакати
или сам негде далеко спокојан
или негде далеко хладан
Не бежим ја да побегнем од себе
ја само пратим пут који ме зове да њиме пођем
пут којим човек још није прошао
и који није опогањен нашим мислима
Ако се пронесе глас да сам негде стигао, и да сам на том путу пуно страдао
немој веровати
јер, од мене нити ћеш чути гласа
нити ћеш чути да је некад неко негде чуо за мене
тамо куда ја намеравам поћи нема баба трачара
ни голуба писмоноша
тамо куда ја намеравам поћи још нико није дошао те се нема ко ни вратити
Ако у покислим данима, када одем, осетиш немоћ и страх
знаћеш зашто сам отишао
знаћеш све
Али ни тада немој помислити да кренеш за мном
јер више то неће бити исти пут
и знај да те нема ко сачекати на крају тог пута, …

Последња песма сам ја

Носи ме ветар маладих ми дана
није да стрепим, ал` није ме стра`
идем кроз живот у пуном маху
али од синоћ, сломи ме сан.

Увек ја давах што год цар иште
Богу се душа давала сама
али кад сањах да мртви дуси
походе мене, душа се слама.

Ко зна шта слуте, ил` опрез дају
тек једно посве разум ми зна
колко год пис`о и другим пев`о
последња песма ипак сам ја.

Машта

Волим је. Нисам је видео годинама, али и сада као да осетим њене топле усне на мом образу, које ме утапају у машту о нама. Превише сам маштао тих дана. У свом том маштању изгубио сам је.

Стари платан

На другој клупи под старим платаном
што хлад прави за "Милоша Кнеза''
тебе сам мила први пут дотак`о
кроз моје тело тад пролете језа.

Тада ми смо дали реч једно другоме
са стари платан узмемо за кума
јер он је сведок, и једини глед`о
како две душе постадоше једна.

Од тог обећања године се нижу
и одавно сам посећујем кума
сваки пут се љути што му сам долазим
и стално ме пита кад ће доћи кума.

Свикли смо се, браћа, да смо вечно сами
он без своје куме, ја без тебе мила
и сваке недеље кад му дођем старом
спуштених ме  грана сажаљиво гледа.

Чекам те

Превише је прошло од онога дана када твоје усне дотакоше моје превише је прошло, ал срце се нада да ће борба моја оживети снове.
Ја ти рекох мила где те данас чекам у писму сам лепо исказао теби године су прошле али срце вапи њему да се вратиш, не може без тебе.
И као што бива ниси дошла тамо пролазише сати и лица крај мене нико није приш`о да пита што ћутим коме јоште треба сетно лице моје.
Ја ћу чекат` опет, сваког новог дана чекаћу те мила докле тело дише,  а када те нађем поглед све ће рећи и тада те могу само волет` више.



Тајна

Иза свога белог вела
сакрила си осмех кис`о
ко зна шта ти душа снева
Бог ти није  срећу пис`о.

Ти си снила поља дуга
и зелену траву росну
ти си снила да је љубав
то што волиш душу просту.

Душа проста, душа чиста
за јаде је причу чула
ни слутити ниси могла
да је ово земља чуда.

Само немој срце клети
није оно ништа криво
и млад лептир кад полети
у дану му живот мио.

Чувај своју тајну свету
па с јесени реци дођи
слушај ону хладну воду
са срца ће туга проћи.

Моје није овде

Ја морам презрет` тамбурице звуке
и оне дане у којим је слушах
ја морам молит` да ми Бог опрости
јер срце моје то не уме кушат`.

Ја нећу рећи да те мрзим земљо
јер ти ми пружи оно за чим жуђах
али у срцу овом заробљеном
одзвања звук гусала и фрула.

Ја нисам рођен за господске части
иако бејах спреман и то бити
у души мојој пропланак у страни
по овом равном ја не знам ходити.

Овде су давно навикли на кревет
и бели јастук ситним перјем пуњен,
а код нас човек на папрати спава
и под главу меће сиви камен студен.

Овде све исто и куће и људи
у шор к`о у калуп налили су живот,
а код нас под брдом разлеже се село
и одзвања песма по храстовој шуми.

Овде дом зову каштелом ил дворцем
зидано на спрат са четрн`ест соба,
а код нас мала кљетара од шаше
у коју се смраком сјате наша чељад.

Овде све је родно, увек има хлеба
и земља се броји од јутра до јутра
али срцу моме вечно биће дражa
она мрва земље усред љутог крша.

Пријатељи

Запију ме тако, пријатељи моји
запију да мање, мене срце боли запију да не бих дозивао тебе запију да пијан што мање те волим.
Воде ме по свету, ко сироче неко воде ме да видим ове Земље блага воде ме да не бих сањао о теби воде ме да ми постанеш што даља.
Не могу ме напит` кол`ко могу певат` не могу ми ове ублажити боли не могу ми срце излечити лудо не могу ми отет тебе коју волим.
Немојте ме водит да лутам по свету  немојте јер знате о чем болан сањам немојте ми тугу учинити већом немојте јер знам да крај другог спава.

Последње писмо

Последњи пут пишем ти драга
јер у мом срцу нада је свела
не памти око обрисе тела
не памти душа и кад би хтела.

Писах ја пуно све теби у име
писах са жаром што душом гори
људи са сетом гледаше мене
јер ме због љубави младост боли.

Сваки је странац разумео песму
и оком сузним глед`о ка мени
сваког је песма зближила моја
само је далека остала теби.

Никад те нису болеле риме
којим те дизах у звезда јато
за мене ти си ко Сунце чиста
за мене ти си једина радост.

Не бих ти више желео бити
терет, што очај на души ствара
сваком сам песмом признао теби
да си ми мила од Бога дража.



Европа

Е нећу стати, погети главу У инат сили, у инат злу Па док је Србин славио славу Ни прађед њихов не би на тлу.
Вама смо криви што Бог нас држи Мада и њему дојади све Па докле људи, па докле звери Па коме више сметамо ми?
Рајске су баште за Вас простаклук Ви нама лепше нудите све Ал само један услов за то сад има Србине, одбаци име, одбаци све.
Опет ће неко замерит нама Што се са три прста крстимо ми Ма све може, ал стварно може Само ти прсти, само то не.

Понекад и ја застанем тако Можда и јесмо у оку трн Бар да смо бољим ил барем лепшим Но пустој фукари и олошу.
Ако си Боже писао живот Као што песму пишем сад ја Поцепај молим те наше стране Јер овај свет није за НАС.

Пролазност

Ја знам да тело моје није вечно
појешће њега црне земље тама
али нек песме моје вите лете
оне су мени и снови и јава.

Сви смо ми били шетачи земљом
кројили путе, крчили жбун
ал` све у амбис нек оде клети
иза нас опет затрављен друм.

Ми само знамо сјати у часу
наша је слава лептиров лет
када нам сутра подвежу главу
нема нас по чем` памтити свет.