Улица

Моја је улица мемљива,
излизана поганим језицима
потрошена и сетна.
Отерали су светлост, осмех,
прогнани су и улични жонглери,
растерани и расути по свету
сви глумци и певачи,
једино остах ја!
Ја још лајем, режим, молим,
чује се мој вапај:
,,Дајте нам живот".
Не вреди, улица и даље
остаје мемљива, излизана, сетна.
Каткад се појави неки
друштвено остварен лик,
похвали се да је рођен у тој улици,
покуди наше великане
што му кућу не претворе у завичајни музеј
и оде...
Неко време се језици још
баве њиме,
траже му црне тачке у корену,
па се и они заморе и утуле.
Уђу у ону исту чамотињу
као и пре њега и крај.
Онда се опет ја појавим
лајем, режим, молим и ништа.
А памтим и лепе тренутке...
Раширен мај увијен у вео бехара
ми га бојимо раним трешњама
у орасовом `ладу старци се картају
чује се песма девојака
и мир- ми живимо.
Онда нас прво издаде мај.
Постаде врео, паклен, ваздух му жарен,
његовим стопама пође и трешња
осуши се, вичу убила је тоња!
Старци се бранише од жеге и тоње
али и њих закитише на крају
лепим мермерним украсима
са којих нас гледају њихове
фино уклесане слике из млађих дана.
Престала је и игра момака.
појели су их разни комбинати
високе пећи, градски превози.
Усахнула је и песма девојака.
Сад углавном од седам до три
певају на шалтерима банака и апотека,
а од три неким необријаним и штрокавим
поштарима и жандарима.
А ја се нисам никоме дао,
ни комбинатима ни цурицама.
остао сам сам под осушеном тршењом
да маштам о старој улици.
И покисао и промрзо
и жедан и гладан
и даље се врзмам око ње и маштам.
Али нећу дуго, нагризли ме језици.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Речи

Незнанка

Страдања