Постови

Приказују се постови за фебруар, 2012

Перон десет

Ако икада будеш хтјела да ме тражиш
да угледаш јопет сјај очију плавих
наћи ћеш ме тамо гдје ме и остави
у истоме дану, у истој кафани.

Потражи ме јоште у улици липа
на истој клупи гдје заједно бисмо
видјећеш ме гдје `раним голубе
познати ме нећеш, јер сам посједио.

Крај старих вагона на перону десет
свако ново јутро туј се јадан будим
све од оног дана када ја те видјех
на перону десет да се с другим љубиш.

А једнога дана кад возови прођу
и младост наша на измаку буде
ти зађи у башту пожутјелих слика
пронађи нашу и сјети се мене.

Само ћу те једно, од свег до сад молит
кад судбина своју исприча нам причу
немој допустити да ко и ја скончаш
крај старих вагона на перону десет.

Жена

Њено је срце, ко душа вила
танана пређа, најлепши крој
њено је срце меко ко свила
и ја сам био у срцу том.

Но, како бива младост је луда
мушко је срце ко зимска студ,
а моје речи, погане луде
убише ону вилу у њој.









Покајничка

Зашто моје срце, душо
због очију твојих, зри
зашто оно поста старо
од кад оде од њег ти?

Све би оно, лепа жено
дало за та ока два
оно плачно песму поје
чијег стиха сузу знаш.

Покајнички клећу доле
где се нога с земљом стапа
где те златне стопе воде
и те стопе љубим ја.

Уистину, моје речи
теби беху терет јак
оставих те сред децембра,
а због тебе вољех га.

Ишчекаћу и пролеће
и јоргован цвета тад
можда тада у том цвату
ти ми пружиш пољубац.

Да ти певам, певат не умем,
да ти свирам, не знам ја
ал ти љубав срца дајем
ти ћеш боље водит га.

Соба пуста, нема тебе
на папиру песма сја
али авај и што сјаји
ти не желиш спознат нас.

Душа

Кога да кривиш проклета душо
кад сама себи задајеш бол
ти снове сниваш, ти снове рушиш
и одби све што даде ти Бог.

Не памтиш данас, не памтиш јуче
сама би себи рашила крој
ти би и своје спалила срце
само да вазда буде по твом.

Кажу ми људи да немам душу
окрећу главу и вичу ``Гад``
еј добри људи само да знате
ја имам душу, она је зла.

Душа и ја, ми нисмо једно
и свако живи само по свом
не слуша ме она, патњу ми ствара
и у срцу лудом прави ми лом.

О душе света казујте мени
како са душом да склопим мир
хтео бих поново да ми смо једно
па да ми грехе опросте сви.

Невена

Никад ти нисам успео рећи
да души мојој светлост си ти
да сви ме пути ка теби воде
желим да опет будемо Ми.

Е кад би хтела, е кад би знала
да срце моје у тами спи
тада би дошла, преда ме стала
и руку своју пружила ми.

Већ стотин` дана срце ми дршће,
већ стотин` дана осмех ми спи,
већ стотин` дана ја мртав ходим,
ја још сам сам, а с` ким си ти?

Е кад би небо, богови свети
ко праском муње узели вид
овако ноћу, тако и дању
пред мојим очима само си ти.

''Није ти лепа'', вичу ми људи,
''Има и лепших и бољих знај'',
шта ће ми других лепоте светске
кад само за те срце ми зна.

Ако! Нек буде како судбина хоће
нек буде како Господ то да,
али док живим, док срце куца
само о теби писат` ћу ја.

Туђа песма

И рекоше ми:'' Ти бићеш песник,
певаћеш тугу и плач
певаћеш све муке људске
твоја ће песма бити ко мач''.

И одбих ићи стазама тијем
и хтедох певат` на начин свој,
али сва злоба и пакост људска
и од мене начини роба свог.

И ето, постадох песник
што знаде само јаде и бол
ја стила немам, ја стиха немам
пишем како ми нареди Он.

Сврати до мога гроба

Ако у осами схватиш да ме нема
и кад из ока суза ти крене
сврати до мога бестидног гроба
запали једну свећу за мене.

И застај мало врх мога тела
причај ми само прелепе речи
реци ми како си, са ким си сада
и ко те чини срећном после мене.

Ја, ето овде почивам мирно
има нас овде несрећних жбун
свако нам своју опева причу,
а срце моје... ма немам га.

Молим те сврати до старе моје
јер њој се јадној сломио свет
пружи јој шаком бар мало среће
да заборави да више нема ме.

Ништа ти више ја немам рећи
што би сад могло разјаснит` све
слободно иди и срећна буди
ја имам време и чекам те.

На сцени

Док у лепршавој црвеној хаљини
излазиш на сцену
и узаврелој публици
показујеш лепоту свог тела
моје се очи шире и откривају нови свет...Тебе.

Невешто газећи штиклама
по сувим штицама позорнице
стичеш нове пријатеље,
заљубљенике твога тела.

И док ми прилазиш
и грлиш ме, ја сам уверен
да то није глума и јефтин трик.
И да сваки пољубац
којим си ме даровала на сцени
није део сценарија.

Док се поклањамо публици
и док те чврсто држим за руку
осећам како се твоји погледи
разлежу по моме лицу и топе ме.

Завеса се спустила,
сцена је завршена,
а иза завесе нисмо они стари,
нема пољубаца, нема погледа, осмеха,
нестало је све,
однела га публика.

Узалуд сам после долазио
у празно позориште
тражећи њене уснуле осмехе,
пољупце и погледе.

Стајао сам на бини
изговарао и њен и мој текст
не бих ли бар мало
осетио ту љубав.

Пролазили су тако дани и месеци,
а ја сам и даље остао
онај стари заљубљеник
изгубљен међу нестварним
ликовима позорнице.


06.04.2008

Разлог

Све за чим сам жудео, прах је
љубио сам обљубљено
волео сам омражено
и мислио да то је све.
А онда... израсла си из нуле,
ни из чега.
Погледаше ме плаве очи
и постах нов,
добио сам и своје име.
ни из чега си дошла,
без разлога остала,
али нити ћеш отићи у ништа
нити ћеш отићи са разлогом.
Задржаће те мој разлог...
Јер те волим