Постови

Приказују се постови за 2012

Оче

Баци и ти, оче мој
тај стари орден
одличје борбе
ако то могу генерал, мајор
па шта још чекаш, бацај ти свој.

Сада је мода одрећ се себе
па зар то не видиш вид`о те Бог постаћеш издајник јер браниш народ бацај то са се, биће ти зло.
Ако још желиш туварат земљом, објави свету да кајеш се та историја, ми је не кројимо, био си јунак сад ниси то.

Сјети се

Сјети се сутра кад будемо стари
отромбољених вилица, набораног лица
ових дана, младости наше
заљубљених, веселих клинаца.

Ти тако умијеш да ме насмијеш
док промрзо дрхтим од студа
Булевар клизи насупрот живота
зауставља вријеме, да са тобом снивам.

Завејан Калиш, ти чекаш мене
промрзле усне хтјеле би вина
задимљена државна кафана
прима нас, мене, свог боемског сина.

И у крилу биртијског живота
сричем ти пјесме Пускинова штива
ситни ти образи, модри су од стида,
а душа моја топи се од мила.

...........

Bacena gitara, oko nje razbacano par stihova, nicim povezanih. Ostaje slutnja u vazduhu, bojazan od kraja, strah trnovitog puta samnoce, i bol, bol za zivotom...

Усне

Толико крхко, толико чедно
колико невин може и сме
толико сјаје на позном сунцу
те њене усне и лаган смех.

Тренутак један, секунд живота
погледом упрех на усне те
и видех наду, љубав и веру
и да наш живот сад њој је све.

Видех још зиме, јесени, лета
и први бехар и мајске сне
видех и децу, унуке своје
и старост тешку, крај жене те.

Ја или ја

И гдје сам сад?
Промичу ми непозната лица, и свако одмеравам кроз вагонско стакло са неким бесом и једом беспомоћности која ме једе, не мрзим њих, мрзим себе.
У ствари не мрзим ни себе, нисам ни леп, ни паметан, ни успешан да бих се мрзео, једноставно се не волимо. Да не волимо! Он и Ја, Ја и Он
Ја и Он
    Један је смеран, амбициозан, углађен, увек насмејан, поштован, први на недељним литургијама.
   А други, њега нема, појео га је презир и онај вештачки кез првога мене. Други је лакомислен, превише верује, даје целога себе, не добије ништа. игра у напред изгубљену утакмицу, покушава да примакне први тридесетом и обрнуто. И како да се волимо,
Лице и наличје
Образ и потиљак
Трбух и леђа
  Мало нас је двојица, треба нам трећи да пресуди?
Да сам Ја  јавни или Ја  тајни у праву, да је у прави Ја у кућном или Ја у друштвеном формату, Ја у варијантама?
  Ту победника нема, и даље ће се виорити обе заставе
Ја и Ја

Нисам више мали

Кад сам био мали
фалило ми струје
слободе и смеха,
уместо радост
дали нам гранате,
а уместо игре
филмове из рата.

Крали су нам јутра
ми то нисмо знали
крали су нам дане
разумели нисмо
кад украше ноћи
зачусмо сирене
али нисмо знали
да смо покрадени.

Сада већ сам велик
и досежем звезде
претражујем небо
и у њему тајну,
стекао сам нешто
доста је за мене,
ал једино фали
НИСАМ ВИШЕ МАЛИ.

Као- Слобода

У чујем поклич:
"Умри за слободу"!
Траже нам животе
да на њима живе.

Гини за народ
за децу своју
слобода земљи,
а теби гроб.

Кажу слободе
нема без смрти
важан си земљи
народу свом.

Али изгледа
како ја видим
важан си земљи
тек, кад си у њој.

Небо

Шта да ти певам, моје песме знаш
свака је ткана болом и сном
у свакој срце љубави иште
а душа сања, сања о њој.

Облаке сиве, што душу ломе
осмехом својим мрвиш за трен
ти дижеш куле, зидане животом
и мене бираш за краља свог.

Ти враћаш наду, угашеном мени
и срећу стављаш за темељ мој
очи навикаваш дечијој игри
коју је давно избрисао бол.

Срећу не могу ставит на папир
нити ја умем писат о њој,
али о теби песма је- небо,
а ти си небо животу мом.




З.Т. за мало јуче, скромно данас и велико сутра

Цвет

Ја сам убро цветак мали
за кој` прије нису знали,
а кад су га у мен` вид`ли
одмах су ми похрлили.

Покушах га чуват, бранит
од најезде силе грдне,
али цветак хтеше многи,
мени су га тад отели.

Да ја чекам докле неки,
нови цветак не изникне
овај живот баш је кратак,
таквог цвета никад више.

Гледам јадан сав у болу
како други цвет ми њуше
плачем, цвилим, Бог не види
да ми цветак сад убише.

Перон десет

Ако икада будеш хтјела да ме тражиш
да угледаш јопет сјај очију плавих
наћи ћеш ме тамо гдје ме и остави
у истоме дану, у истој кафани.

Потражи ме јоште у улици липа
на истој клупи гдје заједно бисмо
видјећеш ме гдје `раним голубе
познати ме нећеш, јер сам посједио.

Крај старих вагона на перону десет
свако ново јутро туј се јадан будим
све од оног дана када ја те видјех
на перону десет да се с другим љубиш.

А једнога дана кад возови прођу
и младост наша на измаку буде
ти зађи у башту пожутјелих слика
пронађи нашу и сјети се мене.

Само ћу те једно, од свег до сад молит
кад судбина своју исприча нам причу
немој допустити да ко и ја скончаш
крај старих вагона на перону десет.

Жена

Њено је срце, ко душа вила
танана пређа, најлепши крој
њено је срце меко ко свила
и ја сам био у срцу том.

Но, како бива младост је луда
мушко је срце ко зимска студ,
а моје речи, погане луде
убише ону вилу у њој.









Покајничка

Зашто моје срце, душо
због очију твојих, зри
зашто оно поста старо
од кад оде од њег ти?

Све би оно, лепа жено
дало за та ока два
оно плачно песму поје
чијег стиха сузу знаш.

Покајнички клећу доле
где се нога с земљом стапа
где те златне стопе воде
и те стопе љубим ја.

Уистину, моје речи
теби беху терет јак
оставих те сред децембра,
а због тебе вољех га.

Ишчекаћу и пролеће
и јоргован цвета тад
можда тада у том цвату
ти ми пружиш пољубац.

Да ти певам, певат не умем,
да ти свирам, не знам ја
ал ти љубав срца дајем
ти ћеш боље водит га.

Соба пуста, нема тебе
на папиру песма сја
али авај и што сјаји
ти не желиш спознат нас.

Душа

Кога да кривиш проклета душо
кад сама себи задајеш бол
ти снове сниваш, ти снове рушиш
и одби све што даде ти Бог.

Не памтиш данас, не памтиш јуче
сама би себи рашила крој
ти би и своје спалила срце
само да вазда буде по твом.

Кажу ми људи да немам душу
окрећу главу и вичу ``Гад``
еј добри људи само да знате
ја имам душу, она је зла.

Душа и ја, ми нисмо једно
и свако живи само по свом
не слуша ме она, патњу ми ствара
и у срцу лудом прави ми лом.

О душе света казујте мени
како са душом да склопим мир
хтео бих поново да ми смо једно
па да ми грехе опросте сви.

Невена

Никад ти нисам успео рећи
да души мојој светлост си ти
да сви ме пути ка теби воде
желим да опет будемо Ми.

Е кад би хтела, е кад би знала
да срце моје у тами спи
тада би дошла, преда ме стала
и руку своју пружила ми.

Већ стотин` дана срце ми дршће,
већ стотин` дана осмех ми спи,
већ стотин` дана ја мртав ходим,
ја још сам сам, а с` ким си ти?

Е кад би небо, богови свети
ко праском муње узели вид
овако ноћу, тако и дању
пред мојим очима само си ти.

''Није ти лепа'', вичу ми људи,
''Има и лепших и бољих знај'',
шта ће ми других лепоте светске
кад само за те срце ми зна.

Ако! Нек буде како судбина хоће
нек буде како Господ то да,
али док живим, док срце куца
само о теби писат` ћу ја.

Туђа песма

И рекоше ми:'' Ти бићеш песник,
певаћеш тугу и плач
певаћеш све муке људске
твоја ће песма бити ко мач''.

И одбих ићи стазама тијем
и хтедох певат` на начин свој,
али сва злоба и пакост људска
и од мене начини роба свог.

И ето, постадох песник
што знаде само јаде и бол
ја стила немам, ја стиха немам
пишем како ми нареди Он.

Сврати до мога гроба

Ако у осами схватиш да ме нема
и кад из ока суза ти крене
сврати до мога бестидног гроба
запали једну свећу за мене.

И застај мало врх мога тела
причај ми само прелепе речи
реци ми како си, са ким си сада
и ко те чини срећном после мене.

Ја, ето овде почивам мирно
има нас овде несрећних жбун
свако нам своју опева причу,
а срце моје... ма немам га.

Молим те сврати до старе моје
јер њој се јадној сломио свет
пружи јој шаком бар мало среће
да заборави да више нема ме.

Ништа ти више ја немам рећи
што би сад могло разјаснит` све
слободно иди и срећна буди
ја имам време и чекам те.

На сцени

Док у лепршавој црвеној хаљини
излазиш на сцену
и узаврелој публици
показујеш лепоту свог тела
моје се очи шире и откривају нови свет...Тебе.

Невешто газећи штиклама
по сувим штицама позорнице
стичеш нове пријатеље,
заљубљенике твога тела.

И док ми прилазиш
и грлиш ме, ја сам уверен
да то није глума и јефтин трик.
И да сваки пољубац
којим си ме даровала на сцени
није део сценарија.

Док се поклањамо публици
и док те чврсто држим за руку
осећам како се твоји погледи
разлежу по моме лицу и топе ме.

Завеса се спустила,
сцена је завршена,
а иза завесе нисмо они стари,
нема пољубаца, нема погледа, осмеха,
нестало је све,
однела га публика.

Узалуд сам после долазио
у празно позориште
тражећи њене уснуле осмехе,
пољупце и погледе.

Стајао сам на бини
изговарао и њен и мој текст
не бих ли бар мало
осетио ту љубав.

Пролазили су тако дани и месеци,
а ја сам и даље остао
онај стари заљубљеник
изгубљен међу нестварним
ликовима позорнице.


06.04.2008

Разлог

Све за чим сам жудео, прах је
љубио сам обљубљено
волео сам омражено
и мислио да то је све.
А онда... израсла си из нуле,
ни из чега.
Погледаше ме плаве очи
и постах нов,
добио сам и своје име.
ни из чега си дошла,
без разлога остала,
али нити ћеш отићи у ништа
нити ћеш отићи са разлогом.
Задржаће те мој разлог...
Јер те волим