Постови

Приказују се постови за новембар, 2011

Nista

Nista, to sam nasao na kraju tunela, tamo na mestu gde obicno stoji svetlost, tako bar kazu, i onda to moje nista pretvorio sam u dragoceno nista, tako da smo moje nista i ja nista postali stvarno nista, i onada ce verovatno i mene neko da pokupi na kraju tunela kao obicno nista.

Drustvo mrtvih pesnika

Ne veruješ u moje pesme? Ako jer šta je pesma, gomila srimovanih rečí kroz koje se prožima tvoje ime. I tek ponegde naslućena suza, ona suza što je pala nakon tvog odlaska. Rekla si da ne želiš više i da nema sumnje u tvojim rečima. A ja? Ostao sam skamenjen, zarobljen u našim uspomenama. Sećam se. Hladan decembar, pusta autobuska stanica, nema te. I nakon par sati te nađoh, skrivena pod lažnim smehom sreće, ali oči su te izdale one negiraju smeh. I tada videh da sam tí stranac, gledala si me kao hrpu kostiju i mesa, a ne kao nekad, kao ljubav. I od tada poče moj kraj, besomučno padanje u ponor, meni je pao mrak, a tebi granuló sunce. Neka te to sunce večno greje. Nadam se da ćeš naći toplinu nečijeg doma, sklonjena iza gomile posuđa i starih deka koje treba oprati. Skrasićeš se u domu nekog šofera ili poštara, ali nikad u kutku sanjara, vetropira, u domu večitog zaluđenika tvog osmeha. Ostarićeš ali ne kao moja. 
Ja imam svoj dom, društvo mrtvih pesnika!