Постови

Нови долазак

Појавиће се
Знам
Тихо
као покајнички ход кривца
као испијена срећа у веселом друштву
као обична тишина.
Кад дођеш отрги ме из руку тегобних мисли
извуци ме из моје прашњаве сете
зграби ме
и постани снага олује.
Одведи ме.
А када одем
немој ме поново враћати
пусти ме да будем сам.
Знам
доћи ћеш
пробудићеш
повешћеш.
Не буди ме.
И када све уснуле пробудиш
не буди ме,
и када све уснуле оживиш
не удахњуј ми поновну свест,
и када заветом испуниш срећу
мене остави,
за казну
за пример
за страх
за зебњу нових сагрешења.

* * *
Зазвецкаше над мојом главом
окови тешки
ума немоћи
како поразити сопствене дражи
како умаћи свести несрећи?
Звец, звец, куц, куц, куц
Не!
Није то смрти шум
већ нешто много горе.
Ум?
На моја врата куца!
Између снова и збиље
између маште и јаве
између душе и дражи
он се однекуд јави.

Песмом отети слободу

У буђењу наше слободе нестаће оног ропца
којим је човек себе венчавао за слободу
ми нећемо крвавим мачем правити светлост дана
ми ћемо песмом својом наткрилити грозоту.

Када из грла наших потекне песма јетка
и када њена снага усија васиону
она ће престати бити само песма
и њен ће отужни тон урлика понети боју.

То неће бити ни јек ни звек већ нешто много горе
од чега ће се и мисли дубоко у телу скрити
то неће бити ни крик ни ужас вековне воље
али из тога поклича нашег нешто ће лепо нићи.

Ново рођење

Успомени на Бецу Петровића

Није то ни смрт!
То мора бити само још један
нови почетак
у самоћу
у безнађе
где си поново нов
и где си најмлађи
и где си коначно свој
и сам
и за друге мртав.

Није то обична смрт!
У твом се свету сад рађају
из дана у дан чује се плач
као код нас дечији
и да ли тамо славе
ваше рођење и долазак?

Не знам где сви ви путујете
ни да ли вас тамо на улазу,
ако постоји,
дочекује чета херувима
али бар ви знате
где ћете нас чекати
славећи наш поновни сусрет.

Није то коначна смрт
то је само ново рођење!


Над историјским Вршцем Брег

Над историјским Вршцем Брег
     На сам руб Паноније доводи нас позив 211-годишњака, Јована Астеријиног, и после дугог одлагања, на Лазареву суботу кренусмо у сусрет том времешном Цинцару, на испуњење његовој жељи. Састајући се испред  хотела „Србија“ зачули смо шапутање како је јуче у истој тој „Србији“ седео Црњански, и да је јутроc  журно отрчао ка кули. Наш разговор, жив и радознао прекиде одзвањање два пуцња и 91 годину заробљен узвик над Вршцем „Одустајем“. Збуњени и несигурни одасмо на својим лицима забринутост и упирући поглед ка извору звука и зурећи у брдо што се горди над бескрајном равницом, угледасмо граничара који помахнитало трчи низ Брег. Заносећи се и машући рукама ка нама распознали смо у његовом задиханом обавештењу само нејасне речи „Промашиоо“, „“Промашио“, „Живи су“. После неколико тренутака одмора граничар се нагло исправи и строго војнички нам рапортира задато му наређење: „Деспот је поручио да су обојица живи“. Нешто касније ослобођен војничке дисциплине гранич…

Мртви

Да, мртви смо.
Одавно мртви.
Одавно заборављени и сами, бледи
и слободни и ничији и опет мртви.
И опет
И опет.
И так рођени
и тек нађени
и тек своји
ал опет мртви.
Дамара одумрлих
без сећања, без успомена, без будућности
без знања, без воље, без радозналости
само смо ничији и мртви.
Зашто смо постали?
Сами, слободни и своји.
Зашто смо мртви?

Србија

Занебесила си се давно сиротице наша
и посматраш немо шта се с нама чини
врх облака бела скривена и сама
небујеш у чами и неправде тмини.

Прогнана са земље уточиште тражиш
и са неба бдијеш изнад наших глава
хтела би да децу загрљају вратиш
хтела би да наша поврати се слава.

У сузама гледаш кроз векове дуге
како твоју децу оковима стежу
како брат до брата у колони иде
и поворке мртвих до неба досежу.

У мислима твојим одзвања све јаче
лелек, плач и вапај пострадалог рода
васкрсење сањаш да на земљу сиђеш
и да име твоје постане Слобода.

Суноврат

Постао сам Прост!
Једноставно више нисам умео
да нетремице гледам у сунце
да раздрљаних груди дочекујем зору
вечито разапет између белине дана
и ноћних сања које описати не могу.

Постао сам Свако!
Уништен безнађем очекивања
изгубљен међу тајнама
лутајући за оним мирисима
детињства, слободе, хлеба.

Постао сам Нико!
Заробљен властитом сеном
избледелог лика и одумрлих дамара
не тражећи више ни живог човека у себи
прихватам да сам поново Нико
без жеље да опет мрднем с почетка.