Постови

Срећни су они што умиру млади

Ка небу
ка небу
али не молитве последње речи,
већ презрив осмех упутићу Богу
и нек са мојих усана прочита:
"Бог нисам, али бар смрт своју бирати могу".
И желим да Га чујем разјареног
кроз пропала небеса
како ми Страшним судом прети,
ако, у рају би и онако досадно било
у друштву купљених опроштеница.
Зар бих први отпадник био?
Седам милијарди утвара шаром шета,
поласкан ћу бити ако до Твоје бирократије
дођем преко реда.
И чему срџба Боже
човеку си слободу дао
и гле, већ оре Земљу тенком од челика,
а сутра ће и Тебе убити из пушке.
Ти не разумеш
не желим опет саучесник да будем.

Наслеђе

Крв, жиле, живци
све је то туђе
ехо гласова из давнина
одзвања у мојим речима: "На југ."

Ген сам постао вашљиви
крв османска и германска
под којом су се моје мајке отимале цвилећи,
молећи и дуб и Назарећанина.

Добош и рог пред мојом кућом
очеве моје жељне целих опанака
претварао је у босоноге лавове
који глађу сатрвени освајачу гордо вичу:
"Дођи и узми."

Обезручени мој оче и силована моја мати
жалосна слико, четири ноге и две руке,
мојим сте животом платили данак прве брачне ноћи
за дан у којем нема среће.

Ноћ је. Језа. Чека се страшни удар.
Безруки отац у зубе узима оружје своје
док над мрачним кланцем бдије
Милутинов Ђорђе с мачем.

Речи

Данас када не сматрам важном
ниједну реч коју ћете изговорити
ћутаћу пред вама гласноговорници
дивећи се вашем ништавилу.

Моје су речи скупе
као материјали за ваша дивна одела,
а ваше јефтине и лажне
индустријски продук реторског начела.

На моју једну - у тами рођену
крваву и сломљену од бола
рађа се хиљаду ваших, чистих и белих
обећање немогућих снова.

Моје ће, јадне и крваве
освојити још по неку душу,
док ће ваше, певајући, водити за собом хиљаде регрута
који празноглаво следе за очигледном шалом.

Знам, не бојите се да ће вас упитати
где су наши снови
док ће на мене пљунути многи
кад схвате да немам шта да им дам.

И после свега остају само речи, речи и речи
оне се лепше ипак више следе,
а мене ће на крају као очерупаног ћурана
прогласити немим
и моје речи бунцањем лудака.

Страдања

Више не постоје људи
који би као Ти, луталице и песниче
подераних кошуља и босих ногу
тражили истину
пркосећи свету огрезлом у туђој крви.
Пророк, луталица, песник
херој си био
који је без ичега рођен
први и једини свог рода
бранио оно што човек је био
али се давно одрек`о тога.
Данас кад више пророка нема
ја певам Тебе призивајући
вриштећи из свег гласа:
"Људи опомените се,
невина је крв на нашим рукама"
видим окрећу главе
добацујући још једну поругу на Твоје име.
Нисам ни пророк ни песник
али самовољно бирам
да се са мојих усана Твоје име пролама
довикујући:"Осана, Осана"
док куцам на врата уплашених људи
који Тебе презревши ступају у хорду
која светом затире причу о Теби.
Данас када те поново проглашавају варалицом
чије се име крвљу урезало у нашим мислима
ја их молим:"Људи, не лажите,
невина је крв на нашим рукама"
опет ме не чују.
Не воли свет песнике.
Твојом су крвљу откупили хајдука
чији потомци данас на мене прстом упиру
и гоне ме да славим њега

Позив

Обновимо храмове Атине
кадећи их тамјаном.
Разбијмо чашу кукуте
ослобађајући дух осуђеника.
Осудимо Пилата на живот.

Цезара и Александра
учинимо наивним трговцима
источних зачина
од Иберије до Тернате
који ће у својим караванима
кријумчарити мудрости Јелина
у падишаховим и раџиним земљама.

Платона уздигнимо у висину васионе
да космосу шапуће јеванђеља
позивајући га на крштење.

Наполеона поставимо за туристичког водича
у обиласку Москве
на чијим ће путовањима
Фирер рецитовати: "Лева, лева, лева".

Замолимо митаре да учтиво испрате
отпадника
саопштавајући му коначни пораз.
Сакупимо се око јагњета
нестрпљиво ишчекујући причу.

Пробудимо све замрле човекове љубави.
Загушимо звукове транзистора
својим дитирамбом.

Васиони рецимо:
"Добар дан".

Пропаст човекова

Ја не верујем више у човека, у празно тело без смисла
у лажног тажиоца раја, који на Бога хули
који је занет Земљом заборавио небеса
и новом нараштају себе ко Творца нуди.

Ја не верујем више у човека, изумитеља бола
тог далеког потомка првородне идеје
ту искварену жељу трајања вечнога
самовољног Господара васионе целе.

Ја не верујем више у човека, заговорника мира
у оног који лажну наду по Земљи буди
доносиоца ужаса који то вешто скрива
у затровани ум који за тамом жуди.

Ја не верујем више у човека,  у постојање његове среће
у оног који у себи идеју васкрсења уби
одбацујући гордо благослов постања
и себи дајући име "Онај који суди".

Црни дани

Да!
Постало је црно,
празно, безначајно
време садашње
и време будуће.
Рађамо се тек тако
да испунимо идеју таме,
а не више као светионици смисла.

У времену Белих дана

Кажу, писало је у књигама
да је, некада, ту, на овој Земљи
било другачије.
Да је постојао дан
бео, светао, сјајан
постојао је и човек
и на његовом лицу
искрени смех.
Било је и раздрагане деце
било је и жена које су скрушено стајале пред иконом
и уз молитву на себе стављале знак крста.
Било је, кажу писало је у књигама.

Дани Таме

И рече Бог: нека буде светлост. 
И би светлост.

И пожеле Човек: нека буде тама.
И настаде тама.

А у тами:
Педофилија
Некрофилија
Зоофилија
Канофилија
Дендрофилија
Агорафилија
Агонофилија
Проституција.

СТОП!

Докле?
Човече, зар си само тело?

*  *  *
И сви делују срећни
у тами,
али срећни.

Тамо где је некада стајала жена пред крстом
у таму се диже други знак.
Таквих жена нестало је
протеране су мајке.
Нема ни деце да својом грајом парају зрак.
Створили смо лепше и боље
у тами величанственије
за себе зд…